Četiri zakona i peti na putu

Izreka „u svakom zlu ima i nekog dobra“ kod nas je često u upotrebi, jer stalno se učimo na sopstvenim greškama.

To pokazuju i dva nedavno otkrivena slučaja malverzacija u humanitarnim fondovima, jednom crkvenom, drugom bivše manekenke. Iako su istrage tek počele, pretpostavlja se da je tu bilo raznih nezakonitosti, pa je tako ovo „zlo“ donelo jedno „dobro“: konačno saznanje da je humanitarni rad u proceduralnom i zakonskom pogledu veoma neuređen i podložan raznim nezakonitostima. I da ga treba urediti. S tim što je ta neuređenost ove „oblasti“ u velikoj meri rezultat njene „preuređenosti“. To je potvrdila i „Politikina“ mini-serija. Autori priloga navode da način osnivanja i rad ovih organizacija regulišu čak četiri zakona, s tim što su dva propisa još iz osamdesetih godina (1984. i 1989), a dva iz 2000. i 2009. Povrh svega, peti zakon je, u obliku nacrta, u nekoj fioci.

Ali u tome je ta „dobra strana“ otkrivenih nezakonitosti. Nacrt zakona je pomenut kao mogućnost da se u njegov tekst unesu odredbe koje će poslužiti kao brana protiv novih malverzacija.

Nacrt bi mogao, kažu autori „Politikinih“ priloga, da reši i uočeni problem nejasnih nadležnosti. Prema sada važećim propisima, rad fondova i njihovih papira kontrolišu dva ministarstva (kultura i državna uprava), jedna agencija (za privredne registre), takođe i opštinski organi uprave zaduženi za poslove kulture, ali i opštinska poreska uprava, policija itd.

Koliko su ove institucije stvarno nadležne za kontrolu humanitarnih fondova uverili smo se na slučaju fonda Katarine Rebrače. U dva pomenuta ministarstva i u agenciji za privredne registre kažu da se oni bave samo registracijom, a da je za kontrolu rada humanitaraca zadužena opština. Konkretno, opština Vračar. U opštini Vračar su nam, međutim, rekli da je kontrola rada humanitarnih fondova u nadležnosti gradskih organa...

 „Politikini“ autori kažu da se sa ovim nejasnoćama i nepreciznostima mora prekinuti, pogotovo danas, kada se prikupljanje humanitarne pomoći modernizuje upotrebom raznih virtuelnih pomagala – kreditnih kartica, SMS uplata, pa i korišćenjem takvih distributivnih kanala kakve su uplatnice za stan; to znači da humanitarni fondovi mogu da dospeju sa ponudom za donaciju do svakog čoveka i u svako domaćinstvo.

Ko kontroliše gde se dobijena sredstva troše i ko o tome podnosi izveštaj? U beogradskom Infostanu kažu da se humanitarci obavezuju ugovorom da im dostave izveštaj o rezultatima akcije, ali koliko je takav vid kontrole efikasan govori činjenica da su uz pomoć Infostana sredstva prikupljali i Dobrotvorni fond „Katarina Rebrača” i Eparhija raško-prizrenska. I to – najmasovniji odziv imale su baš ove dve akcije. Međutim, za ove akcije novac je prikupljan još u decembru 2008, to jest u maju prošle godine, ali očigledno bez valjane kontrole. Mada i nije u opisu posla Infostana da se bavi kontrolom rada humanitarnih fondova.

Autori priloga u seriji našeg lista ukazali su i na to da nezavisno od ovih eksternih uvida svaka humanitarna fondacija (treba da) ima svoj nadzorni odbor koji mora da kontroliše rad i tokove novca. Fondove mogu da kontrolišu i sami donatori ako je rad fondacija otvoren za javnost i ako svoju obavezu da izveštavaju o sudbini prikupljenih sredstava svrstaju u rang najvažnijih. Tako bi se trag svakog dobijenog dinara morao negde javno prikazati. Da li će to biti samo donatori ili najšira javnost – zavisi od masovnosti i karaktera humanitarnih akcija. Ali od te promene u manirima ovih fondacija zavisi i njihova sudbina. Očigledno, moraće same da obezbede punu javnost i otvorenost ako žele neku budućnost. Ili će ih na to primorati mediji i celokupna javnost. I to ne iz nečijeg hira nego zato što humanitarni rad može opstati samo ako se radi javno.

Branislav Radivojša

Od sutra nova „Politikina“ serija:

ŠTA DA SE RADI: KAKVA NAM JE PORESKA REFORMA POTREBNA