Nisu siromašni samo najsiromašniji

– Stra­te­gi­ja za sma­nje­nje si­ro­ma­štva okre­nu­ta je najsiromašnijima me­đu si­ro­ma­šni­ma i pr­o­gra­mi­ma ko­ji su nji­ma na­me­nje­ni, kao što su tran­sfe­ri (so­ci­jal­na po­moć i deč­ji do­da­tak), ili po­seb­ne me­re za sma­nje­nje si­ro­ma­štva Ro­ma, oso­ba s in­va­li­di­te­tom i dru­gih ra­nji­vih gru­pa i nji­ho­vo uklju­či­va­nje u dru­štve­ni ži­vot. Stra­te­gi­ja se ma­nje ba­vi du­go­roč­nim me­ra­ma ko­je će omo­gu­ći­ti da se ši­re gru­pe si­ro­ma­šnih (ne sa­mo naj­si­ro­ma­šni­ji) in­te­gri­šu – ka­že sa­go­vor­nik „Po­li­ti­ke”.

Šta na­ša stra­te­gi­ja za sma­nje­nje si­ro­ma­štva ovim pri­stu­pom za­ne­ma­ru­je? „Pre sve­ga to da so­ci­jal­na po­li­ti­ka ne mo­že da se sve­de sa­mo na za­šti­tu naj­si­ro­ma­šni­jih me­đu si­ro­ma­šni­ma (ap­so­lut­no si­ro­ma­štvo – reč je o oko se­dam od­sto sta­nov­ni­štva) ako isto­vre­me­no ne­ma­te u vi­du i oko 18 pr­o­ce­na­ta onih ko­ji su iz­me­đu ap­so­lut­ne i re­la­tiv­ne li­ni­je si­ro­ma­štva (ma­nje od 60 od­sto od sred­njeg do­hot­ka po čla­nu do­ma­ćin­stva).”

– Stra­te­gi­ja se, da­kle, fo­ku­si­ra na naj­si­ro­ma­šni­je, a mi u Mon­su sma­tra­mo da dr­ža­va mo­ra da se po­sve­ti i oni­ma ko­ji su u ri­zi­ku od si­ro­ma­štva i ko­ji, za­jed­no s naj­si­ro­ma­šni­ji­ma, či­ne če­tvr­ti­nu ukup­nog sta­nov­ni­štva Sr­bi­je. Druk­či­je re­če­no, ne­što ma­nje od dva mi­li­o­na gra­đa­na su u stal­nom ri­zi­ku od si­ro­ma­štva – ka­že Vu­ko­vić. Na­po­mi­nje i da se re­la­tiv­na li­ni­ja si­ro­ma­štva me­nja u za­vi­sno­sti od ukup­nih pri­ho­da sta­nov­ni­štva, što zna­či da ako pri­ho­di bo­ga­tih i sred­njeg slo­ja ra­stu, ta­da ra­ste i re­la­tiv­na li­ni­ja si­ro­ma­štva i po­ve­ća­va se br­oj si­ro­ma­šnih. Upra­vo to te­ra dr­ža­vu da se bri­ne o ne­jed­na­ko­sti­ma, od­no­sno o me­ha­ni­zmi­ma ko­ji će po­mo­ći da ra­stu i pri­ho­di ni­žih so­ci­o­e­ko­nom­skih slo­je­va. Ako se to ne ra­di, stva­ra se sve ve­ći jaz iz­me­đu si­ro­ma­šnih i bo­ga­tih, a dru­štvo se po­la­ri­zu­je. „I to je upra­vo ono što se na­ma do­go­di­lo. Za­to je va­žno da se ru­ko­vo­di­mo re­la­tiv­nom li­ni­jom si­ro­ma­štva.”

Vu­ko­vić ob­ja­šnja­va i da smo sa Stra­te­gi­jom do­bi­li i no­ve ide­je u so­ci­jal­noj po­li­ti­ci, kao što je uklju­či­va­nje pri­vat­nih pru­ža­la­ca uslu­ga i pod­re­đi­va­nje so­ci­jal­ne po­li­ti­ke eko­nom­skoj po­li­ti­ci i zah­te­vi­ma tr­ži­šta, dok ide­je so­ci­jal­ne prav­de, so­li­dar­no­sti i sma­nji­va­nja struk­tur­nih ne­jed­na­ko­sti po­ste­pe­no gu­be le­gi­ti­mi­tet. Ta­ko smo do­šli do to­ga da se o so­ci­jal­noj po­li­ti­ci, na pri­mer, o obra­zov­noj po­li­ti­ci i po­li­ti­ci ra­da, pre sve­ga raz­mi­šlja iz per­spek­ti­ve zah­te­va tr­ži­šta, što on­da pri­rod­no do­vo­di do to­ga da ima­mo ma­nje pr­o­sto­ra da se ba­vi­mo, na pri­mer, pra­ved­no­šću tih po­li­ti­ka. 

Ovaj ured­nik Mon­sa ti­me ob­ja­šnja­va ve­ru auto­ra Stra­te­gi­je u tr­ži­šte i pri­vat­ne ak­te­re i u so­ci­jal­noj po­li­ti­ci. „Ta­ko smo do­šli do par­ti­ci­pa­ci­je u ce­ni uslu­ga, na pri­mer u zdrav­stvu, do pri­vat­nih pru­ža­la­ca zdrav­stve­nih ili obra­zov­nih uslu­ga, do pri­vat­nih pen­zi­o­nih fon­do­va. Sve to ne bi bi­lo pr­o­blem da ovi me­ha­ni­zmi po­ma­žu da so­ci­jal­na po­li­ti­ka bu­de pra­ved­ni­ja i efi­ka­sni­ja. Po­da­ci po­ka­zu­ju da to ni­je slu­čaj.” 

– Vla­da ko­ja vo­di ra­ču­na o du­go­roč­nim in­te­re­si­ma ze­mlje – ka­že Vu­ko­vić – mo­ra da ima u vi­du po­sle­di­ce ta­kve po­li­ti­ke. One su nas do­ve­le do­tle da na­še rad­ni­ce u tek­stil­nim fa­bri­ka­ma za­ra­đu­ju sa­mo ma­lo vi­še od onih u naj­ma­nje pla­će­nim ze­mlja­ma Azi­je. One ne spa­da­ju u gru­pa­ci­ju ap­so­lut­no si­ro­ma­šnih, ali pr­o­blem je u to­me što su u Sr­bi­ji u ri­zi­ku od si­ro­ma­štva i mno­gi od onih ko­ji su za­po­sle­ni i ra­de – njih čak 13 od­sto.