Нису сиромашни само најсиромашнији

– Стра­те­ги­ја за сма­ње­ње си­ро­ма­штва окре­ну­та је најсиромашнијимa ме­ђу си­ро­ма­шни­ма и пр­о­гра­ми­ма ко­ји су њи­ма на­ме­ње­ни, као што су тран­сфе­ри (со­ци­јал­на по­моћ и деч­ји до­да­так), или по­себ­не ме­ре за сма­ње­ње си­ро­ма­штва Ро­ма, осо­ба с ин­ва­ли­ди­те­том и дру­гих ра­њи­вих гру­па и њи­хо­во укљу­чи­ва­ње у дру­штве­ни жи­вот. Стра­те­ги­ја се ма­ње ба­ви ду­го­роч­ним ме­ра­ма ко­је ће омо­гу­ћи­ти да се ши­ре гру­пе си­ро­ма­шних (не са­мо нај­си­ро­ма­шни­ји) ин­те­гри­шу – ка­же са­го­вор­ник „По­ли­ти­ке”.

Шта на­ша стра­те­ги­ја за сма­ње­ње си­ро­ма­штва овим при­сту­пом за­не­ма­ру­је? „Пре све­га то да со­ци­јал­на по­ли­ти­ка не мо­же да се све­де са­мо на за­шти­ту нај­си­ро­ма­шни­јих ме­ђу си­ро­ма­шни­ма (ап­со­лут­но си­ро­ма­штво – реч је о око се­дам од­сто ста­нов­ни­штва) ако исто­вре­ме­но не­ма­те у ви­ду и око 18 пр­о­це­на­та оних ко­ји су из­ме­ђу ап­со­лут­не и ре­ла­тив­не ли­ни­је си­ро­ма­штва (ма­ње од 60 од­сто од сред­њег до­хот­ка по чла­ну до­ма­ћин­ства).”

– Стра­те­ги­ја се, да­кле, фо­ку­си­ра на нај­си­ро­ма­шни­је, а ми у Мон­су сма­тра­мо да др­жа­ва мо­ра да се по­све­ти и они­ма ко­ји су у ри­зи­ку од си­ро­ма­штва и ко­ји, за­јед­но с нај­си­ро­ма­шни­ји­ма, чи­не че­твр­ти­ну укуп­ног ста­нов­ни­штва Ср­би­је. Друк­чи­је ре­че­но, не­што ма­ње од два ми­ли­о­на гра­ђа­на су у стал­ном ри­зи­ку од си­ро­ма­штва – ка­же Ву­ко­вић. На­по­ми­ње и да се ре­ла­тив­на ли­ни­ја си­ро­ма­штва ме­ња у за­ви­сно­сти од укуп­них при­хо­да ста­нов­ни­штва, што зна­чи да ако при­хо­ди бо­га­тих и сред­њег сло­ја ра­сту, та­да ра­сте и ре­ла­тив­на ли­ни­ја си­ро­ма­штва и по­ве­ћа­ва се бр­ој си­ро­ма­шних. Упра­во то те­ра др­жа­ву да се бри­не о не­јед­на­ко­сти­ма, од­но­сно о ме­ха­ни­зми­ма ко­ји ће по­мо­ћи да ра­сту и при­хо­ди ни­жих со­ци­о­е­ко­ном­ских сло­је­ва. Ако се то не ра­ди, ства­ра се све ве­ћи јаз из­ме­ђу си­ро­ма­шних и бо­га­тих, а дру­штво се по­ла­ри­зу­је. „И то је упра­во оно што се на­ма до­го­ди­ло. За­то је ва­жно да се ру­ко­во­ди­мо ре­ла­тив­ном ли­ни­јом си­ро­ма­штва.”

Ву­ко­вић об­ја­шња­ва и да смо са Стра­те­ги­јом до­би­ли и но­ве иде­је у со­ци­јал­ној по­ли­ти­ци, као што је укљу­чи­ва­ње при­ват­них пру­жа­ла­ца услу­га и под­ре­ђи­ва­ње со­ци­јал­не по­ли­ти­ке еко­ном­ској по­ли­ти­ци и зах­те­ви­ма тр­жи­шта, док иде­је со­ци­јал­не прав­де, со­ли­дар­но­сти и сма­њи­ва­ња струк­тур­них не­јед­на­ко­сти по­сте­пе­но гу­бе ле­ги­ти­ми­тет. Та­ко смо до­шли до то­га да се о со­ци­јал­ној по­ли­ти­ци, на при­мер, о обра­зов­ној по­ли­ти­ци и по­ли­ти­ци ра­да, пре све­га раз­ми­шља из пер­спек­ти­ве зах­те­ва тр­жи­шта, што он­да при­род­но до­во­ди до то­га да има­мо ма­ње пр­о­сто­ра да се ба­ви­мо, на при­мер, пра­вед­но­шћу тих по­ли­ти­ка. 

Овај уред­ник Мон­са ти­ме об­ја­шња­ва ве­ру ауто­ра Стра­те­ги­је у тр­жи­ште и при­ват­не ак­те­ре и у со­ци­јал­ној по­ли­ти­ци. „Та­ко смо до­шли до пар­ти­ци­па­ци­је у це­ни услу­га, на при­мер у здрав­ству, до при­ват­них пру­жа­ла­ца здрав­стве­них или обра­зов­них услу­га, до при­ват­них пен­зи­о­них фон­до­ва. Све то не би би­ло пр­о­блем да ови ме­ха­ни­зми по­ма­жу да со­ци­јал­на по­ли­ти­ка бу­де пра­вед­ни­ја и ефи­ка­сни­ја. По­да­ци по­ка­зу­ју да то ни­је слу­чај.” 

– Вла­да ко­ја во­ди ра­чу­на о ду­го­роч­ним ин­те­ре­си­ма зе­мље – ка­же Ву­ко­вић – мо­ра да има у ви­ду по­сле­ди­це та­кве по­ли­ти­ке. Оне су нас до­ве­ле до­тле да на­ше рад­ни­це у тек­стил­ним фа­бри­ка­ма за­ра­ђу­ју са­мо ма­ло ви­ше од оних у нај­ма­ње пла­ће­ним зе­мља­ма Ази­је. Оне не спа­да­ју у гру­па­ци­ју ап­со­лут­но си­ро­ма­шних, али пр­о­блем је у то­ме што су у Ср­би­ји у ри­зи­ку од си­ро­ма­штва и мно­ги од оних ко­ји су за­по­сле­ни и ра­де – њих чак 13 од­сто.