Geopolitika evra

Kontroverze oko evropskog puta Grčke su počele jošprilikom njene kandidature. Nisu bašsvi bili saglasni da ona ispunjava uslove za ulazak uEZ. Ostala je tada upamćena rečenica francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena:„Kako možemo Platonu reći ne!?” Grčka je postala članica Evropske zajednice 1981.

Skoro tri decenije kasnije, dakle ovih dana, Grčka je glavna evropska tema, zbog duboke ekonomske krize, gotovo bankrota.

Brisel je nakon tromesečnog oklevanja odlučio da velikom finansijskom operacijom pomogne Grčku. Radi se o dugoročnom kreditu u iznosu od spektakularnih 110 milijardi evra (EU 80 milijardi,MMF 30 milijardi).

Među 15 zemalja evrozone najveći teret podnećeNemačka koja za operaciju finansijskog spasavanja Grčke treba da izdvoji 8,4 milijarde evra.

Kriza je gotovo dramatično pokrenula mnoga pitanja. Da li bankrot jedne zemlje ugrožava one druge koje čine zajednički sistem? Posle Grčke, ko je sledeći? Treba li solidarno pomoći ili da svako plati svoje greške? Iako teško, prevladao je stav da su efekti krize zajednički, da pomoćGrčkoj nije izraz velikodušnosti, većzajednički interes. Italijanski ministar ekonomije Đulio Tremonti je to pokušao da objasni ovim rečima: „Ni oni koji su imali kabinu prve klase na Titaniku, nisu izbegli zajedničku katastrofu.” Konačno, najtraumatičnije pitanje glasi – da li bi evro uopšte preživeo nastavak ovakvih kriza, pri tom se pominju Portugal, Španija, Irska...

U aktuelnoj krizi evra, dve države imaju centralno mesto – Grčka, glavni dužnik i Nemačka, glavni kreditor. Pogledajmo, najkraće, njihove evropske priče.

Andreas Papandreu, profesor ekonomije u SAD, se vratio iz izbeglištva u zemlju 1974, nakon pada vojne diktature u Grčkoj. Osnivao je socijalističku partiju Pasok, postao grčki premijer i proklamovao primarni cilj uvođenje Grčke u Evropsku zajednicu. To nije išlo lako, trebalo je i Platon da pomogne.

Sadašnji premijer, Jorgos Papandreu – sin Andreasa i majke Amerikanke, odrastao u Americi – veoma hrabro seupustio u demistifikaciju grčkih računa. Trebalo je imati dosta odvažnosti pa naciji reći ono što je Papandreu učinio 14. decembra 2009. „Našnajveći deficit je kredibilitet.” Mnogi uočavaju da on liči na smirenog idealistu, ali njegova helenska odiseja – između traženja pomoći, rigoroznosti nametnutih kreditnih uslova i socijalnih protesta na grčkim ulicama – ostaje neizvesna.

Zašto je kriza evra u kontekstu grčkih nevolja, na određeni način, uzrokovala političku krizu u Nemačkoj? Posle traume Drugogsvetskog rata, Nemačka je u periodu 1948 – 1999.nalazila svoj izgubljeni nacionalni ponos upravo u svojoj valuti, marki, Bundes banci. Nemačko ujedinjenje 90-ih godina je imalo svoju međunarodnu cenu. Evropski državnici, posebno Miteran, otvoreno suzatražili da stvaranje „Velike Nemačke”, bude uslovljeno nemačkim odustajanjem od marke, odnosno prihvatanjem zajedničke evropske valute. Političari u Berlinu su prihvatila ponudu, pokazujući tako da žele evropsku Nemačku, a ne nemačku Evropu. Da li zbog utehe, ili da bi evro ličio na marku, odlučeno je da sedište Centralne evropske banke bude u Frankfurtu.

Danas se dve trećine Nemaca izjašnjava da im je mnogo draža stara marka nego evro. Ispitivanja javnog mnjenja ukazuju da je većina Nemaca protiv pomoći Grčkoj. Oni ne žele da budu evropski bankomat za pokrivanje dugova drugih. Sve otvorenije se zahteva da zemlje koje ne mogu da ostvare finansijsku disciplinu jednostavno izađu iz sistema evrozone. Tromesečni otpor kancelarke Merkel da Nemačka učestvuje u saniranju grčkog duga treba, dakle, sagledavati i u nastalom unutrašnjem političkom kontekstu.

Ali van grčkog slučaja, neophodno je suočiti se sa onim najtežim pitanjem: Kako zaštiti valutu bez države? Evropska unija nije država, ona je savez suverenih država koje su samo deo svog suvereniteta preneli na zajedničke evropske institucije. Amerikanac Džozef Štiglic, dobitnik Noboleve nagrade za ekonomiju, predviđa mogućnost kraja evra ako EU ne reši institucionalne probleme. Očigledno, finansijski procesi – regularni i oni spekulativni – su daleko brži od sporih, neefikasnih i često sporno nadležnih evropskih institucija. Ukratko, krajnja sudbina evra nije uslovljena grčkom krizom, makoliko ona bila ozbiljna.

To, međutim, ne znači da lekcije iz grčkog i nemačkog ovih dana, nisu korisne. Naprotiv.

Profesor univerziteta u Rimu