Mesec bledunjavog lica

Zašto je Mesečevo lice bleđe nego što bi trebalo da bude?

Odranije su astronomi znali da je svetlost odražena s reflektora na površini Zemljinog pratioca slabija nego što se pretpostavljalo.

Sada su za to okrivili dva vinovnika: na optuženičkoj klupi jedna pokraj druge sedeće prašina i toplota. Prva potiče s Meseca, druga sa Sunca.

Samo deo svetla, odaslat iz teleskopa u Novom Meksiku (SAD) ka svetiljkama koje su astronauti ostavili na Mesecu, vratio se natrag. Uoči punog meseca odblesak je, čak, desetostruko slabašniji, naglašava fizičar Tom Marfi sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, predvodnik neobičnog proučavanja. Nešto čudno je zamućivalo odsjaj.

Veliko rasipanje

Svojevremeno je on rukovodio merenjima preduzetim da se ustanovi tačna razdaljina između Zemlje i Meseca. U izračunavanju su korišćeni laserski zraci koji su se odbijali od predmeta ostavljenih pre četiri decenije na Mesecu. Prolazeći kroz Zemljin vazdušni omotač (atmsofera), snop sabijene svetlosti se rasipao, iako su ga propuštale kockaste prizme, prečnika 3,8 santimetara. Na Mesečevoj površini razlio se na području koje je s kraja na kraj iznosilo dva kilometra!

Gro laserskih zraka promašio je metu, ništa veću od putničkog kofera. Rasejavanje nije izbegnuto ni u povratku nije: raspršena svetlosna mrlja dostizala je petnaestak kilometara u prečniku.

Istraživači su ionako očekivali da zarobe tek delić svetlosnih čestica ili fotona. Iako su uređaji koje su koristili bili u stanju da uoče desetinku vraćenih, u vreme punog meseca ishod je nenadano desetostruko bio slabiji od toga. Čime je to izazvano?

Tom Marfi veruje da se kockaste prizme neočekivano zagreju u vreme punog meseca, a da je uzrok tolikom odstupanju, verovatno, prašina. Zašto? Zato što je tamna i upija sunčeve zrake koji ugreju prednju stranu prizme. Najpovoljnije bi bilo da su sve strane podjednako zagrejane: iako je odstupanje u temperaturi malo, i takvo bitno utiče na propuštanje svetlosti kroz brušeno staklo.

Inženjeri NASA su pokušali to da preduprede, pa su prizme smestili u udubljenja na strani uvek okrenutoj Zemlji i tako su ih samo zaštitili od zračenja kada je sunce nisko na Mesečevom obzorju. Ali u vreme punog meseca sunčevi zraci su upadali pod pravim uglom.

Čudno zagrevanje

Odražavajuća svojstva prizmi, načinjenih od čistog stakla, zavise od izglačanih površi: neujednačeno zagrevanje koje može da bude posledica nagomilane prašine, menja način i učinak odbijanja. A to, svakako, ometa pouzdano merenje.

Sve svetlosne staze u kockastoj prizmi imaju istu talasnu dužinu; fotoni koji pogađaju ivicu reflektora ostaće blizu površine. Ali čestice koje dopevaju u središte prodreće dublje u svaku kocku pre nego što zagreju odražavajuću površ.

Ukoliko je spolja prizme toplija, zraci koja padaju na ivice odskočiće brže od onih što su prispeli na sredinu. Tako se izvitoperuje oblik odbijenog laserskog snopa.

Kako se nagomila tolika prašina, ako Mesec nema ni vazdušni omotač, ni vetrove? Šta je raznosi? Elektrostatičke sile, po svemu sudeći. Ne isključuje se ni stalna kiša mikrometeorita, a još manje udari krupnijeg kosmičkog kamenja koje je razbacuje znatno dalje.

U Italiji su napravili zaptivenu komoru u kojoj oponašaju uslove na Mesecu. Ukoliko je krivac zagrejana prašina (dakle, oba s početka napisa), naučnici će uočiti da učinak slabi u toku Mesečevog pomračenja. A sledeće je u noći 21. decembra.

Stanko Stojiljković