Kiš je patio više od Kundere

„Pre­li­sta­vam knji­gu Da­ni­la Ki­ša, nje­go­vu sta­ru ese­ji­stič­ku knji­gu, i imam uti­sak da se na­la­zim u jed­nom bi­strou bli­zu Tro­ka­de­ra i se­dim li­cem u li­ce s njim, dok mi pri­ča svo­jim sna­žnim, gru­bim gla­som, kao da me gr­di... ve­ran Ra­bleu i nad­re­a­li­sti­ma ko­ji su is­tra­ži­va­li sno­ve”, pi­še ve­li­kan svet­ske knji­žev­no­sti Mi­lan Kun­de­ra (1929) u svo­joj no­voj knji­zi ese­ja, de­lu pu­ne zre­lo­sti na­zva­nom „Su­sret”.

Ovu zbir­ku Kun­de­ri­nih raz­mi­šlja­nja o knji­žev­nom stva­ra­la­štvu Ki­ša, za­tim Ra­blea, Se­li­na, Ma­la­par­tea, Ana­to­la Fran­sa, Kar­lo­sa Fu­en­te­sa, sli­kar­stvu Fran­si­sa Bej­ko­na, mu­zi­ci Ja­na­če­ka, „dra­gim še­zde­se­tim go­di­na­ma pro­šlo­ga ve­ka”, ob­ja­vi­la je kod nas be­o­grad­ska iz­da­vač­ka ku­ća „Ar­hi­pe­lag”, u pre­vo­du So­nje Ve­se­li­no­vić. U isto vre­me u Fran­cu­skoj se po­ja­vi­la knji­ga ese­ja, raz­go­vo­ra i pri­ča Da­ni­la Ki­ša „Va­ria”, u pre­vo­du Pa­skal Del­peš, i u iz­da­nju „Fa­ja­ra”. To je de­lo iz ra­ne Ki­šo­ve fa­ze, i svo­je­vr­sno te­mat­sko i po­e­tič­ko „skla­di­šte” nje­go­ve li­te­ra­tu­re.

Po­vo­dom ova dva li­te­rar­na do­ga­đa­ja, ne­dav­no su se upra­vo kroz raz­go­vo­re uva­že­nih go­sti­ju iz Pa­ri­za – Gi Skar­pe­te i Žan-Pjer Mo­re­la, u Kul­tur­nom cen­tru Be­o­gra­da, su­sre­li Kun­de­ra i Da­ni­lo Kiš, kao po­zna i ra­na knji­žev­na zre­lost. Žan-Pjer Mo­rel je knji­žev­ni kri­ti­čar, ese­ji­sta, pre­vo­di­lac i po­ča­sni pro­fe­sor kom­pa­ra­tiv­ne knji­žev­no­sti na Uni­ver­zi­te­tu No­va Sor­bo­na 3 u Pa­ri­zu, i autor je pred­go­vo­ra fran­cu­skog pre­vo­da „Va­rie”. Gi Skar­pe­ta je te­o­re­ti­čar knji­žev­no­sti i umet­no­sti, ro­ma­no­pi­sac, knji­žev­ni kri­ti­čar i po­zna­va­lac de­la Ki­ša i Kun­de­re.

(/slika2)Šta su ovi pi­sci, ko­ji su do­šli iz Če­ške i Ju­go­sla­vi­je, i ko­ji su ima­li „neo­bi­čan” od­nos pre­ma isto­ri­ji, do­ne­li fran­cu­skoj i evrop­skoj knji­žev­no­sti, bi­lo je jed­no od pi­ta­nja ra­sve­tlje­nih u dve knji­žev­ne ve­če­ri u ga­le­ri­ji „Art­get”. Kun­de­ra ko­ji je po do­la­sku u Pa­riz pre­veo sve svo­je če­ške knji­ge na fran­cu­ski, i po­stao Fran­cuz, Kiš je go­vo­rio da ni­ka­da ne­će pi­sa­ti na ne­kom dru­gom je­zi­ku osim na srp­sko­hr­vat­skom, i da ni­je di­si­dent. Ipak, ima­li su i pu­no do­dir­nih ta­ča­ka, ka­ko su za­klju­či­li Mo­rel i Skar­pe­ta.

– Za­hva­lju­ju­ći Kun­de­ri, či­tao sam i pi­sao o Ki­šu. Kun­de­ra mi je re­kao da tre­ba da či­tam Ki­ša, da je on „var­va­rin”. Ka­da sam upo­znao Da­ni­la is­pri­čao sam mu to. Na­sme­jao se, do­pa­la mu se ova de­fi­ni­ci­ja, re­kao je Gi Skar­pe­ta.

U iz­ja­vi za „Po­li­ti­ku”, Skar­pe­ta ka­že da je u te­ško vre­me rat­nih su­ko­ba na Bal­ka­nu ne­ko­li­ko fran­cu­skih in­te­lek­tu­a­la­ca go­vo­ri­lo o to­me ko­li­ko ne­do­sta­je Ki­šo­va reč.

– Tu mi­slim pre sve­ga na nje­go­vu od­boj­nost pre­ma sva­koj vr­sti na­ci­o­na­li­zma. I Kiš i Kun­de­ra bo­ri­li su se pro­tiv dik­ta­tu­re ide­o­lo­gi­je i po­li­tič­kog to­ta­li­ta­ri­zma, ko­ji po­ro­blja­va­ju knji­žev­nost i stva­ra­la­štvo. Kun­de­ra mi je ot­krio svoj ot­por pre­ma no­voj for­mi dik­ta­tu­re da­nas, a to je dik­tat svet­skog za­ko­na tr­ži­šta. U po­sled­njem Kun­de­ri­nom ro­ma­nu ko­ji se zo­ve „Ne­zna­nje”, upe­ča­tljiv je di­ja­log dve lič­no­sti, jed­nog li­ka ko­ji je ostao u Pra­gu i ko­ji je bli­zak ko­mu­ni­sti­ma, i dru­gog, an­ti­ko­mu­ni­ste, ko­ji je oti­šao u eg­zil. Da­nas oni ose­ća­ju slič­no­sti, i to da, iako je so­vjet­ska vla­da­vi­na te­ži­la da uni­šti su­ve­re­ni­tet Če­ške, ona i da­nas ni­je su­ve­re­na. Ne­ka­da su svi uči­li ru­ski, a da­nas svi mo­ra­ju da na­u­če en­gle­ski. Ne­ka­da su na pla­ka­ti­ma bi­le pri­ka­za­ne ru­ke ko­je su sim­bo­li­zo­va­le so­li­dar­nost pro­le­te­ra, a da­nas iste ru­ke sim­bo­li­zu­ju me­ša­nje kul­tu­ra. To je Kun­de­ri­na lu­cid­na iro­ni­ja, ob­ja­šnja­va Skar­pe­ta.

Je­dan od va­žnih „oslo­ba­đa­ju­ćih” sta­vo­va u Kun­de­ri­nim ese­ji­ma od­no­si se na to da eg­zil ni­je pri­nu­da, već slo­bo­dan iz­bor pi­sca, kao i je­zik ko­jim će pi­sa­ti. Skar­pe­ta is­ti­če da je Kun­de­ra po­se­tio Prag po­sle po­vrat­ka de­mo­kra­ti­je, ka­da mu je bio pred­lo­žen va­žan po­lo­žaj u obla­sti kul­tu­re.

– Po­što je po­pri­čao sa lju­di­ma, shva­tio je da su svi na­sta­vlja­li raz­go­vor ko­ji je bio pre­ki­nut pre 20 go­di­na, i ni­ko se ni­je in­te­re­so­vao za ono što je Kun­de­ra za to vre­me ra­dio u Fran­cu­skoj. Po­mi­slio je: „Tih dva­de­set go­di­na u Fran­cu­skoj deo su mo­ga ži­vo­ta, ta­mo sam i po­stao svet­ski po­zna­ti pi­sac, ja sam je­dan „spe­ci­fič­ni” Fran­cuz i ne­ću da se vra­tim u Če­šku – ka­že Skar­pe­ta, do­da­ju­ći:

– Ka­da je reč o Da­ni­lu Ki­šu, to je bi­lo ma­lo dru­ga­či­je, on ni­ka­da ni­je ras­ki­nuo sa svo­jom rod­nom sre­di­nom. Le­ta je pro­vo­dio u Du­brov­ni­ku, išao je da po­se­ti svo­ju po­ro­di­cu u Cr­nu Go­ru, jed­nom no­gom bio je u Pa­ri­zu, a dru­gom u Ko­tor­skom za­li­vu. Kiš je mo­žda vi­še pa­tio od Kun­de­re zbog fran­cu­skih pred­ra­su­da pre­ma Ju­go­sla­vi­ji, ko­je je ina­če i isme­vao, a, sa dru­ge stra­ne, go­vo­rio je i da pi­sci iz ovog de­la sve­ta tre­ba da iza­đu iz svog pro­vin­ci­ja­li­zma.

Žan-Pjer Mo­rel uka­zu­je na to da su Kiš i Kun­de­ra tra­ga­li za auto­no­mi­jom u knji­žev­no­sti, za na­či­nom da se iz­beg­ne sva­ki auto­ri­tet, bi­lo da se ra­di o re­li­gi­ji, po­li­ti­ci ili ide­o­lo­gi­ji, za iz­na­la­že­njem no­vih sred­sta­va ka­ko bi se do­pr­lo do či­ta­o­ca. Da je nji­ho­va bi­bli­o­te­ka bi­la otvo­re­na za An­dri­ća, Kr­le­žu, Cr­njan­skog, Ha­še­ka, pod­jed­na­ko kao i za Ra­blea, Di­droa, Džoj­sa, Bor­he­sa, Kaf­ku, Bru­na Šul­ca, Gom­bro­vi­ča.

Pri­ma­li su uti­ca­je pi­sa­ca iz či­ta­vog sve­ta, kao što se sa­da nji­ho­vo de­lo sa­gle­da­va upra­vo u ši­ro­kom, a ne us­ko­na­ci­o­nal­nom, knji­žev­nom kon­tek­stu. Pre sve­ga Kun­de­ra, a i Kiš, bi­li su pri­sut­ni u spe­ci­fič­nom pe­ri­o­du 70-ih go­di­na 20. ve­ka, a pro­me­ne su uzro­ko­va­li po­ne­kad kroz vr­lo po­le­mič­ke član­ke, zna­ju­ći ne­ke isto­rij­ske či­nje­ni­ce ko­je Fran­cu­zi ni­su po­zna­va­li. Kri­ti­ko­va­li su mark­si­stič­ko jed­no­u­mlje, no­vu fi­lo­zo­fi­ju, no­vu kri­ti­ku, ko­ja se is­klju­či­vo ba­vi­la knji­žev­no­šću, od Flo­be­ra do Pru­sta. Kiš i Kun­de­ra sma­tra­li su da se tre­ba vra­ti­ti pi­sci­ma ko­ji su ra­di­li na dru­gom ti­pu ino­va­ci­je, kao što su Ra­ble ili Di­dro. Tre­ba­lo je sa­če­ka­ti Kun­de­ru po­seb­no, a za­tim i Ki­ša, da bi se u Fran­cu­skoj raz­u­me­lo stva­ra­la­štvo Mu­zi­la ili Gom­bro­vi­ča, jed­ne mo­der­ne ko­ja je kri­tič­na pre­ma mo­der­no­sti, i ko­ja na iro­ni­čan na­čin pri­ka­zu­je sve ilu­zi­je pro­gre­sa, kul­ta mo­der­ni­zma, i ki­ča. Po­mo­gli su nam da po­no­vo vred­nu­je­mo na­še na­sle­đe – sma­tra Mo­rel.

„Le­po po­put po­nov­nog su­sre­ta”, ka­že Kun­de­ra. Me­đu­tim, do­bro je i ko­ri­sno pod­se­ća­ti se i Ki­šo­vih sa­ve­ta mla­dom pi­scu o to­me da uvek tre­ba da ga­ji sum­nju u vla­da­ju­će ide­o­lo­gi­je i prin­če­ve, da se dr­ži po­da­lje od njih.

Ma­ri­na Vu­li­će­vić