Iza naslova

Umet­nič­ke usta­no­ve mo­ra­ju da se do­vi­ja­ju da bi, pri te­ro­ru ma­sov­ne kul­tu­re, pri­vu­kle pu­bli­ku pod svoj krov. Mo­žda bi u tom smi­slu bi­o­sko­pi mo­gli da se ugle­da­ju na mu­ze­je. Kad bi se, po­put „No­ći mu­ze­ja“, pri­re­di­la „Noć bi­o­sko­pa“ (u ono ma­lo još pre­ži­ve­lih), bi­la bi to pri­li­ka da se mno­gi­ma po­ka­že draž do­ži­vlja­ja u ki­no­dvo­ra­ni. I to ne sa­mo on­da kad bi­o­skop­ska pro­jek­ci­ja pod­ra­zu­me­va gle­da­nje kroz spe­ci­jal­ne na­o­ča­re i uz spe­ci­jal­ne vi­zu­el­ne, zvuč­ne i uop­šte uzev sen­zi­tiv­ne atrak­ci­je, ne­go uz sva­ko za­i­sta umet­nič­ko film­sko de­lo.

Ali ukus film­ske pu­bli­ke for­mi­ra se da­nas pr­ven­stve­no uz ma­li a ne uz ve­li­ki ekran, a ono što pre­o­vla­đu­je na re­per­to­a­ru kuć­nog bi­o­sko­pa po­da­le­ko je od umet­no­sti. Te­ško je po­ve­ro­va­ti da se gle­da­lac mo­že kul­ti­vi­sa­ti uz to­li­ko fil­mo­va ko­ji se od­re­đu­ju kao „ak­ci­ja“ ili „tri­ler“, a či­ja je osno­va u kri­mi­na­li­stič­kim za­ple­ti­ma, bo­ri­lač­kim ve­šti­na­ma, su­lu­dim jur­nja­va­ma ko­li­ma, ra­fal­noj puc­nja­vi, fo­ren­zi­čar­skoj ob­ra­di le­še­va... Tu gde se sve vr­ti oko zlo­či­na, uce­na, dro­ge, ti­hih ubi­ca i lu­ka­vih is­tra­ži­te­lja, gde je mno­go ma­nje psi­ho­lo­ških no fi­zič­kih ele­me­na­ta u rad­nji, če­sto su već na­slo­vi do­volj­ni da se na­slu­ti šta iza njih če­ka. A oni gla­se: „Ubi­stvo na ste­pe­ni­štu“, „Una­kr­sna va­tra“, „Di­le­me pla­će­nog ubi­ce“, „Kr­va­vi trag“... Pa i ono što na­go­ve­šta­va pi­to­mi­je te­me, po­put na­slo­va „Noć­na stra­ža“, „Mi­lost“, „Ne­vin“ (11. maj, te­le­vi­zi­je Ava­la, B 92, RTS 1) sa­dr­ža­jem po­ka­zu­je da je reč o se­rij­skom ubi­ci, ko­rum­pi­ra­nim po­li­caj­ci­ma, ma­ni­ja­ku ko­ji žr­tva­ma od­se­ca kap­ke).

Da li sa­me te­le­vi­zi­je vo­le da is­tak­nu baš „Ne­mo­gu­ću mi­si­ju“, „Ram­ba“, „Ter­mi­na­to­ra“,„Ko­na­na var­va­ri­na“ ili dnev­ne no­vi­ne sma­tra­ju da će nji­ho­vim či­ta­o­ci­ma kao po­ten­ci­jal­nim gle­da­o­ci­ma bi­ti za­ni­mlji­vi na­ro­či­to sa­dr­ža­ji rat­nih, avan­tu­ri­stič­kih, na­uč­no­fan­ta­stič­nih fil­mo­va po­put „Da­na hra­brih“, „Če­tvr­tog ra­ta“, „Smr­ti i se­ća­nja“, „Ba­ba­ro­ge“ – tek zbir ovih i ova­ko oda­bra­nih na­ja­va ipak uma­nju­je stvar­nu vred­nost po­nu­de u kuć­nom bi­o­sko­pu. Ima tu, na­i­me, što je i pri­rod­no u to­li­kom obi­lju, iz­van­red­nih kla­sič­nih ostva­re­nja, de­la iz op­šte­pri­zna­te film­ske an­to­lo­gi­je, od­lič­nih sta­rih i pre­sti­žnim na­gra­da­ma oven­ča­nih no­vih fil­mo­va, dra­go­ce­nih pri­lo­ga iz isto­ri­je ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je u svim nje­nim žan­rov­skim va­ri­je­te­ti­ma.

Kad bi sa­me te­le­vi­zi­je če­šće is­ti­ca­le ta­kvu svo­ju po­nu­du, a no­vin­ski na­ja­vlji­va­či uze­li am­bi­ci­o­zni­ju (i struč­ni­ju) ulo­gu vo­di­ča kroz film­ski pro­gram, bi­la bi to ne­sum­nji­va ko­rist za gle­da­o­ce. Jer i osla­nja­nje sa­mo na na­slov mo­že da za­va­ra. Zbog ne­pri­vlač­nog na­slo­va „Pra­zne fla­še“ mo­gao se la­ko pro­pu­sti­ti u svet­skim raz­me­ra­ma re­kord­no gle­dan i na­gra­đi­van če­ški film već slav­nog Ja­na Svje­ra­ka, auto­ra ko­ji je, vre­de­lo je pod­se­ti­ti, za „Ko­lju“ do­bio Oska­ra 1996. go­di­ne.