Иза наслова

Умет­нич­ке уста­но­ве мо­ра­ју да се до­ви­ја­ју да би, при те­ро­ру ма­сов­не кул­ту­ре, при­ву­кле пу­бли­ку под свој кров. Мо­жда би у том сми­слу би­о­ско­пи мо­гли да се угле­да­ју на му­зе­је. Кад би се, по­пут „Но­ћи му­зе­ја“, при­ре­ди­ла „Ноћ би­о­ско­па“ (у оно ма­ло још пре­жи­ве­лих), би­ла би то при­ли­ка да се мно­ги­ма по­ка­же драж до­жи­вља­ја у ки­но­дво­ра­ни. И то не са­мо он­да кад би­о­скоп­ска про­јек­ци­ја под­ра­зу­ме­ва гле­да­ње кроз спе­ци­јал­не на­о­ча­ре и уз спе­ци­јал­не ви­зу­ел­не, звуч­не и уоп­ште узев сен­зи­тив­не атрак­ци­је, не­го уз сва­ко за­и­ста умет­нич­ко филм­ско де­ло.

Али укус филм­ске пу­бли­ке фор­ми­ра се да­нас пр­вен­стве­но уз ма­ли а не уз ве­ли­ки екран, а оно што пре­о­вла­ђу­је на ре­пер­то­а­ру кућ­ног би­о­ско­па по­да­ле­ко је од умет­но­сти. Те­шко је по­ве­ро­ва­ти да се гле­да­лац мо­же кул­ти­ви­са­ти уз то­ли­ко фил­мо­ва ко­ји се од­ре­ђу­ју као „ак­ци­ја“ или „три­лер“, а чи­ја је осно­ва у кри­ми­на­ли­стич­ким за­пле­ти­ма, бо­ри­лач­ким ве­шти­на­ма, су­лу­дим јур­ња­ва­ма ко­ли­ма, ра­фал­ној пуц­ња­ви, фо­рен­зи­чар­ској об­ра­ди ле­ше­ва... Ту где се све вр­ти око зло­чи­на, уце­на, дро­ге, ти­хих уби­ца и лу­ка­вих ис­тра­жи­те­ља, где је мно­го ма­ње пси­хо­ло­шких но фи­зич­ких еле­ме­на­та у рад­њи, че­сто су већ на­сло­ви до­вољ­ни да се на­слу­ти шта иза њих че­ка. А они гла­се: „Уби­ство на сте­пе­ни­шту“, „Уна­кр­сна ва­тра“, „Ди­ле­ме пла­ће­ног уби­це“, „Кр­ва­ви траг“... Па и оно што на­го­ве­шта­ва пи­то­ми­је те­ме, по­пут на­сло­ва „Ноћ­на стра­жа“, „Ми­лост“, „Не­вин“ (11. мај, те­ле­ви­зи­је Ава­ла, Б 92, РТС 1) са­др­жа­јем по­ка­зу­је да је реч о се­риј­ском уби­ци, ко­рум­пи­ра­ним по­ли­цај­ци­ма, ма­ни­ја­ку ко­ји жр­тва­ма од­се­ца кап­ке).

Да ли са­ме те­ле­ви­зи­је во­ле да ис­так­ну баш „Не­мо­гу­ћу ми­си­ју“, „Рам­ба“, „Тер­ми­на­то­ра“,„Ко­на­на вар­ва­ри­на“ или днев­не но­ви­не сма­тра­ју да ће њи­хо­вим чи­та­о­ци­ма као по­тен­ци­јал­ним гле­да­о­ци­ма би­ти за­ни­мљи­ви на­ро­чи­то са­др­жа­ји рат­них, аван­ту­ри­стич­ких, на­уч­но­фан­та­стич­них фил­мо­ва по­пут „Да­на хра­брих“, „Че­твр­тог ра­та“, „Смр­ти и се­ћа­ња“, „Ба­ба­ро­ге“ – тек збир ових и ова­ко ода­бра­них на­ја­ва ипак ума­њу­је ствар­ну вред­ност по­ну­де у кућ­ном би­о­ско­пу. Има ту, на­и­ме, што је и при­род­но у то­ли­ком оби­љу, из­ван­ред­них кла­сич­них оства­ре­ња, де­ла из оп­ште­при­зна­те филм­ске ан­то­ло­ги­је, од­лич­них ста­рих и пре­сти­жним на­гра­да­ма овен­ча­них но­вих фил­мо­ва, дра­го­це­них при­ло­га из исто­ри­је ју­го­сло­вен­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је у свим ње­ним жан­ров­ским ва­ри­је­те­ти­ма.

Кад би са­ме те­ле­ви­зи­је че­шће ис­ти­ца­ле та­кву сво­ју по­ну­ду, а но­вин­ски на­ја­вљи­ва­чи узе­ли ам­би­ци­о­зни­ју (и струч­ни­ју) уло­гу во­ди­ча кроз филм­ски про­грам, би­ла би то не­сум­њи­ва ко­рист за гле­да­о­це. Јер и осла­ња­ње са­мо на на­слов мо­же да за­ва­ра. Због не­при­влач­ног на­сло­ва „Пра­зне фла­ше“ мо­гао се ла­ко про­пу­сти­ти у свет­ским раз­ме­ра­ма ре­корд­но гле­дан и на­гра­ђи­ван че­шки филм већ слав­ног Ја­на Свје­ра­ка, ауто­ра ко­ји је, вре­де­ло је под­се­ти­ти, за „Ко­љу“ до­био Оска­ра 1996. го­ди­не.