Selo u Njujorku

Za jedno kosmetsko selo daleko se čulo. Čak u Njujorku. U svom govoru na sednici Saveta bezbednosti srpski ministar inostranih poslova pomenuo je napade na Srbe povratnike u selo Žač kao najsvežiji primer etničke netrpeljivosti i nasilja u ponašanju i politici albanske strane.

Sudbina tih stotinak duša koje su se odazvale zovu zavičaja, uprkos očekivanom riziku, postala je tako tema ne samo u domaćim međupartijskim debatama nego i u međunarodnoj diplomatiji. Život pod fizičkim i psihičkim pritiskom, uz kamenovane tek obnovljene kuće i oskrnavljena groblja, bez struje, bez mobilne telefonije – to je slika koju je srpski zvaničnik suprotstavio optimističkom izveštaju zvaničnika Ujedinjenih nacija.

Kakva je zaista situacija na terenu i koliko i čijoj istini vredi verovati zavisi od toga ko se potpisuje kao autor. Ako se redovnije prati nedeljna emisija „Povratak”, reklo bi se da napretka ima, da se Srbi vraćaju, da sređuju svoju egzistenciju, da grade i sade. No kad se zna da je pokrovitelj ove emisije UNHCR, dakle organizacija kojoj je zadatak da se problemima izbeglica bavi i pomaže njihovu socijalizaciju, javlja se pomisao o mogućoj selekciji kojom se, ohrabrenja radi, i radi opravdavanja sopstvene misije, biraju samo „pozitivni primeri”.

Da nije sve ni negativno tamo gde još ima Srba, pokazuju neke emisije od kojih se to najdirektnije ne očekuje. Reč je o rijalitiju „48 sati svadba” koji je opet dospeo na Kosovo i zabeležio svadbene običaje i ispraćaj mlade iz sela Kololeč kraj Kosovske Kamenice. Činjenica da voditeljka Irena Spasić nije prvi put na Kosmetu, i pažnja koju ona i ekipa poklanjaju ovom odsečenom, a neretko i zaboravljenom (sem u političkim floskulama) delu zemlje daje ovom ciklusu sadržaj za poštovanje.

Svaki televizijski zapis o Kosmetu izuzetno je važan za tamošnje stanovnike, a veoma koristan za sve ostale građane Srbije. Bilo da je težište na etnografiji, na narodnim običajima i svetkovini „Bela vila” o kojoj je dokumentarac snimio Slobodan Simojlović, bilo da je reč o aktuelnim ekonomskim neprilikama koje posebno pogađaju upravo Srbe.

 Televizijski program o Kosmetu može da dobije dodatni smisao u vidu indirektnog pritiska na državne institucije da počnu efikasnije da deluju – kao u slučaju emisije Svetlane Vukmirović iz ciklusa „Život i standardi” o Termoelektrani „Obilić”, velikoj investiciji Srbije i Jugoslavije, kojoj preti protivpravno vlasničko otuđenje, uz potpuno izopštenje radnika Srba iz ovog velikog privrednog sistema.