Село у Њујорку

За једно косметско село далеко се чуло. Чак у Њујорку. У свом говору на седници Савета безбедности српски министар иностраних послова поменуо је нападе на Србе повратнике у село Жач као најсвежији пример етничке нетрпељивости и насиља у понашању и политици албанске стране.

Судбина тих стотинак душа које су се одазвале зову завичаја, упркос очекиваном ризику, постала је тако тема не само у домаћим међупартијским дебатама него и у међународној дипломатији. Живот под физичким и психичким притиском, уз каменоване тек обновљене куће и оскрнављена гробља, без струје, без мобилне телефоније – то је слика коју је српски званичник супротставио оптимистичком извештају званичника Уједињених нација.

Каква је заиста ситуација на терену и колико и чијој истини вреди веровати зависи од тога ко се потписује као аутор. Ако се редовније прати недељна емисија „Повратак”, рекло би се да напретка има, да се Срби враћају, да сређују своју егзистенцију, да граде и саде. Но кад се зна да је покровитељ ове емисије УНХЦР, дакле организација којој је задатак да се проблемима избеглица бави и помаже њихову социјализацију, јавља се помисао о могућој селекцији којом се, охрабрења ради, и ради оправдавања сопствене мисије, бирају само „позитивни примери”.

Да није све ни негативно тамо где још има Срба, показују неке емисије од којих се то најдиректније не очекује. Реч је о ријалитију „48 сати свадба” који је опет доспео на Косово и забележио свадбене обичаје и испраћај младе из села Кололеч крај Косовске Каменице. Чињеница да водитељка Ирена Спасић није први пут на Космету, и пажња коју она и екипа поклањају овом одсеченом, а неретко и заборављеном (сем у политичким флоскулама) делу земље даје овом циклусу садржај за поштовање.

Сваки телевизијски запис о Космету изузетно је важан за тамошње становнике, а веома користан за све остале грађане Србије. Било да је тежиште на етнографији, на народним обичајима и светковини „Бела вила” о којој је документарац снимио Слободан Симојловић, било да је реч о актуелним економским неприликама које посебно погађају управо Србе.

 Телевизијски програм о Космету може да добије додатни смисао у виду индиректног притиска на државне институције да почну ефикасније да делују – као у случају емисије Светлане Вукмировић из циклуса „Живот и стандарди” о Термоелектрани „Обилић”, великој инвестицији Србије и Југославије, којој прети противправно власничко отуђење, уз потпуно изопштење радника Срба из овог великог привредног система.