Barak Obama – prodavac američkog imidža

Po­sle pet go­di­na kult­ni ame­rič­ki sa­stav „Ti­ve­ri kor­po­rejšn” do­la­zi u Be­o­grad. Sa­stav pred­vo­đen Eri­kom Hil­to­nom i Ro­bom Gar­zom, či­ja je mu­zi­ka pra­vi miš-maš, sa ele­men­ti­ma da­ba, esid dže­za, re­gea, bra­zil­skog, ori­jen­tal­nog i in­dij­skog zvuč­nog na­sle­đa, na­stu­pi­će u po­ne­de­ljak, 31. ma­ja u „Bel eks­po” cen­tru.

Već im je po­šlo za ru­kom da sa sa­sta­vom „Fej­tles” na­pu­ne sa­jam i odu­še­ve ov­da­šnju pu­bli­ku, a Rob Gar­za u in­ter­vjuu za „Po­li­ti­ku” pri­zna­je da obo­ža­va naš grad:

– Bio sam i pro­šle go­di­ne u Be­o­gra­du ka­da sam na­stu­pio na Ne­de­lji di­zaj­na kao di džej. Pre ne­ko­li­ko go­di­na išao sam i u No­vi Sad na „Eg­zit”. Fe­sti­val mi se ve­o­ma svi­deo, a sa­ma tvr­đa­va na ko­joj se odr­ža­va je pre­le­pa. U Be­o­gra­du imam do­bre pri­ja­te­lje, i uvek se do­bro pro­ve­dem i uži­vam. Ali, od ka­da sam po­sled­nji put bio u Be­o­gra­du sa „Ti­ve­ri kor­po­rejšn” ob­ja­vi­li smo još dva al­bu­ma, ta­ko da ima­mo mno­go no­ve mu­zi­ke ko­ju će­mo po­de­li­ti sa pu­bli­kom. Ta­ko­đe, ne­ka no­va li­ca sa­da na­stu­pa­ju sa na­ma. Si­gu­ran sam da će to bi­ti do­bar kon­cert. Za­i­sta se ra­du­je­mo. U Be­o­grad do­la­zi­mo u okvi­ru ve­li­ke tur­ne­je, a sve po­či­nje­mo u Ma­ro­ku 25. ma­ja, gde na­stu­pa­mo pr­vi put.

To­kom ka­ri­je­re sa­ra­đi­va­li ste sa umet­ni­ci­ma raz­li­či­tih mu­zič­kih ori­jen­ta­ci­ja - od Fe­mi­ja Ku­ti­ja i Anu­ške Šan­kar do Ča­ka Bra­u­na, Dej­vi­da Bir­na ili Be­bel Žil­ber­to. Ko­li­ko rad sa ta­kvim ime­ni­ma obo­ga­ću­je?

To je sjaj­no. Mi ni­smo bend u tra­di­ci­o­nal­nom zna­če­nju te re­či. Mi smo vi­še kao ne­ka „pro­duk­ci­o­na je­di­ni­ca” i baš za­to smo u mo­guć­no­sti da sa­ra­đu­je­mo sa kim god že­li­mo. Ni­smo „osu­đe­ni” na jed­nog pe­va­ča ili pe­va­či­cu. Eto, na jed­noj pe­smi nam go­stu­je Dej­vid Birn, a on­da na sle­de­ćoj Vejn Kojn ili Čak Bra­un. Ka­da ste u ta­kvoj po­zi­ci­ji, ose­ća­te se ve­o­ma slo­bod­no, jer mo­že­te da ide­te u kom god sme­ru že­li­te.

Po­sled­nji stu­dij­ski al­bum „Ra­dioRe­ta­li­a­tion” ob­ja­vljen je pre sko­ro dve go­di­ne. Da li je do­šlo vre­me za no­vi al­bum?

Je­ste, i no­va plo­ča će iza­ći po­čet­kom 2011. go­di­ne. Obo­ža­va­o­ci­ma spre­ma­mo pra­vo iz­ne­na­đe­nje.

Do­la­zi­te iz Va­šing­to­na, ko­ji je svo­je­vre­me­no bio po­znat kao me­ka hard ro­ka i pan­ka. Ka­kva je da­nas mu­zič­ka sce­na u ame­rič­koj pre­sto­ni­ci?

Či­ni mi se da se do­sta to­ga de­ša­va. Ima mno­go ne­za­vi­snih ben­do­va, ko­ji tvr­do­gla­vo ra­de po svom, ima­mo „Fort­noks fajv” i nji­ho­vu ne­za­vi­snu eti­ke­tu, ali i ve­li­ka ime­na, kao što su na pri­mer „Dip diš”. Me­đu­tim, ja sam se upra­vo pre­se­lio iz Va­šing­to­na u San Fran­ci­sko. De­voj­ka mi je oda­tle, tre­ba da do­bi­je­mo de­te i bi­lo je pri­rod­no da se pre­se­lim. Uži­vam u San Fran­ci­sku, di­van je grad.

Ko­li­ko se San Fran­ci­sko raz­li­ku­je od Va­šing­to­na?

To­tal­no je dru­ga­či­ji men­ta­li­tet. U Va­šing­to­nu se sve vr­ti oko po­li­ti­ke i bi­zni­sa, a ov­de je ži­vot­ni stil pot­pu­no dru­ga­či­ji. Lju­di su sa­mo­sve­sni­ji, mno­go vi­še je za­stu­plje­na i raz­li­či­tost sta­vo­va, mu­zič­ki i kul­tur­no je mno­go ra­zno­vr­sni­ji od Va­šing­to­na.

Oštro ste kri­ti­ko­va­li biv­šeg pred­sed­ni­ka Džor­dža Bu­ša, a ka­ko ste za­do­volj­ni učin­kom Ba­ra­ka Oba­me?

On je naj­bo­lji pi-ar i mar­ke­ting me­na­džer SAD. Ali, Ame­ri­ka i da­lje ra­di ono što je i ra­ni­je ra­di­la u Av­ga­ni­sta­nu ili Ira­ku. I da­lje po­ka­zu­je svo­ju kor­po­ra­tiv­nu i voj­nu moć svu­da u sve­tu. Oba­ma je do­bar pro­da­vac ame­rič­kog imi­dža. Ali, mi­slim da se, na­ža­lost, ni­šta su­štin­ski ni­je pro­me­ni­lo.

Če­sto uka­zu­je­te na po­gub­ne od­lu­ke po­li­ti­ča­ra. Ko­li­ko je i to ulo­ga umet­ni­ka?

Sma­tram da se glas mu­zi­ča­ra i umet­ni­ka uva­ža­va. Na­ža­lost, si­stem, na­ro­či­to u Ame­ri­ci, je ta­kav da di­že u ne­be­sa ve­li­ke mejnstrim umet­ni­ke ko­ji svo­jim de­lom ne go­vo­re ni­šta. Ista je stvar i sa ho­li­vud­skim fil­mo­vi­ma – pu­no pra­znog! Ali, ako gle­da­te ne­za­vi­sne ili ino­stra­ne fil­mo­ve, pri­ma­te raz­li­či­te po­ru­ke. Lju­di go­vo­re o stvar­no­sti, o ono­me što ih ti­šti, a u Ho­li­vu­du ima­te umet­nost bez sta­va. Po­štu­jem umet­ni­ke ko­ji is­ka­zu­ju svo­je mi­šlje­nje, kao što su „Pa­blik ene­mi”  ili „Fu­ga­zi”. Oni me mno­go vi­še in­te­re­su­ju ne­go ne­ka Lej­di Ga­ga. Či­ni mi se da su umet­ni­ci u pro­šlo­sti bi­li mno­go vi­še kri­tič­ki na­stro­je­ni, ne­go da­nas. A to­li­ko je to­ga o če­mu bi tre­ba­lo da se pri­ča i pi­še.

Gla­sno­go­vor­ni­ci ste svet­skog Pro­gra­ma za hra­nu UN. Ko­li­ko tu mo­že­te da pro­me­ni­te stva­ri?

Ka­da su nas iz Uje­di­nje­nih na­ci­ja za­mo­li­li da pre­u­zme­mo tu ulo­gu, bi­li smo po­ča­stvo­va­ni. Hra­na je ključ­na po­tre­ba sva­kog ljud­skog bi­ća. Oko to­ga ne­ma ras­pra­ve. Ona je pre­ča od po­li­ti­ke i sve­ga na ovom sve­tu. Ka­da ode­te na te­ren i u one ze­mlje ko­je su po­go­đe­ne ne­do­stat­kom hra­ne, shva­ti­te ko­li­ko u Ame­ri­ci ili Za­pad­noj Evro­pi ima­te obi­lje sve­ga, hra­ne na­ro­či­to. Te­ško je vi­de­ti one ko­ji ne­ma­ju ono bez če­ga se ne mo­že i za­to nam je dra­go što smo u po­zi­ci­ji da po­mog­ne­mo.

Je­le­na Ko­pri­vi­ca