Барак Обама – продавац америчког имиџа

По­сле пет го­ди­на култ­ни аме­рич­ки са­став „Ти­ве­ри кор­по­рејшн” до­ла­зи у Бе­о­град. Са­став пред­во­ђен Ери­ком Хил­то­ном и Ро­бом Гар­зом, чи­ја је му­зи­ка пра­ви миш-маш, са еле­мен­ти­ма да­ба, есид џе­за, ре­геа, бра­зил­ског, ори­јен­тал­ног и ин­диј­ског звуч­ног на­сле­ђа, на­сту­пи­ће у по­не­де­љак, 31. ма­ја у „Бел екс­по” цен­тру.

Већ им је по­шло за ру­ком да са са­ста­вом „Феј­тлес” на­пу­не са­јам и оду­ше­ве ов­да­шњу пу­бли­ку, а Роб Гар­за у ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку” при­зна­је да обо­жа­ва наш град:

– Био сам и про­шле го­ди­не у Бе­о­гра­ду ка­да сам на­сту­пио на Не­де­љи ди­зај­на као ди џеј. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на ишао сам и у Но­ви Сад на „Ег­зит”. Фе­сти­вал ми се ве­о­ма сви­део, а са­ма твр­ђа­ва на ко­јој се одр­жа­ва је пре­ле­па. У Бе­о­гра­ду имам до­бре при­ја­те­ље, и увек се до­бро про­ве­дем и ужи­вам. Али, од ка­да сам по­след­њи пут био у Бе­о­гра­ду са „Ти­ве­ри кор­по­рејшн” об­ја­ви­ли смо још два ал­бу­ма, та­ко да има­мо мно­го но­ве му­зи­ке ко­ју ће­мо по­де­ли­ти са пу­бли­ком. Та­ко­ђе, не­ка но­ва ли­ца са­да на­сту­па­ју са на­ма. Си­гу­ран сам да ће то би­ти до­бар кон­церт. За­и­ста се ра­ду­је­мо. У Бе­о­град до­ла­зи­мо у окви­ру ве­ли­ке тур­не­је, а све по­чи­ње­мо у Ма­ро­ку 25. ма­ја, где на­сту­па­мо пр­ви пут.

То­ком ка­ри­је­ре са­ра­ђи­ва­ли сте са умет­ни­ци­ма раз­ли­чи­тих му­зич­ких ори­јен­та­ци­ја - од Фе­ми­ја Ку­ти­ја и Ану­шке Шан­кар до Ча­ка Бра­у­на, Деј­ви­да Бир­на или Бе­бел Жил­бер­то. Ко­ли­ко рад са та­квим име­ни­ма обо­га­ћу­је?

То је сјај­но. Ми ни­смо бенд у тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу те ре­чи. Ми смо ви­ше као не­ка „про­дук­ци­о­на је­ди­ни­ца” и баш за­то смо у мо­гућ­но­сти да са­ра­ђу­је­мо са ким год же­ли­мо. Ни­смо „осу­ђе­ни” на јед­ног пе­ва­ча или пе­ва­чи­цу. Ето, на јед­ној пе­сми нам го­сту­је Деј­вид Бирн, а он­да на сле­де­ћој Вејн Којн или Чак Бра­ун. Ка­да сте у та­квој по­зи­ци­ји, осе­ћа­те се ве­о­ма сло­бод­но, јер мо­же­те да иде­те у ком год сме­ру же­ли­те.

По­след­њи сту­диј­ски ал­бум „Ra­dioRe­ta­li­a­tion” об­ја­вљен је пре ско­ро две го­ди­не. Да ли је до­шло вре­ме за но­ви ал­бум?

Је­сте, и но­ва пло­ча ће иза­ћи по­чет­ком 2011. го­ди­не. Обо­жа­ва­о­ци­ма спре­ма­мо пра­во из­не­на­ђе­ње.

До­ла­зи­те из Ва­шинг­то­на, ко­ји је сво­је­вре­ме­но био по­знат као ме­ка хард ро­ка и пан­ка. Ка­ква је да­нас му­зич­ка сце­на у аме­рич­кој пре­сто­ни­ци?

Чи­ни ми се да се до­ста то­га де­ша­ва. Има мно­го не­за­ви­сних бен­до­ва, ко­ји твр­до­гла­во ра­де по свом, има­мо „Форт­нокс фајв” и њи­хо­ву не­за­ви­сну ети­ке­ту, али и ве­ли­ка име­на, као што су на при­мер „Дип диш”. Ме­ђу­тим, ја сам се упра­во пре­се­лио из Ва­шинг­то­на у Сан Фран­ци­ско. Де­вој­ка ми је ода­тле, тре­ба да до­би­је­мо де­те и би­ло је при­род­но да се пре­се­лим. Ужи­вам у Сан Фран­ци­ску, ди­ван је град.

Ко­ли­ко се Сан Фран­ци­ско раз­ли­ку­је од Ва­шинг­то­на?

То­тал­но је дру­га­чи­ји мен­та­ли­тет. У Ва­шинг­то­ну се све вр­ти око по­ли­ти­ке и би­зни­са, а ов­де је жи­вот­ни стил пот­пу­но дру­га­чи­ји. Љу­ди су са­мо­све­сни­ји, мно­го ви­ше је за­сту­пље­на и раз­ли­чи­тост ста­во­ва, му­зич­ки и кул­тур­но је мно­го ра­зно­вр­сни­ји од Ва­шинг­то­на.

Оштро сте кри­ти­ко­ва­ли бив­шег пред­сед­ни­ка Џор­џа Бу­ша, а ка­ко сте за­до­вољ­ни учин­ком Ба­ра­ка Оба­ме?

Он је нај­бо­љи пи-ар и мар­ке­тинг ме­на­џер САД. Али, Аме­ри­ка и да­ље ра­ди оно што је и ра­ни­је ра­ди­ла у Ав­га­ни­ста­ну или Ира­ку. И да­ље по­ка­зу­је сво­ју кор­по­ра­тив­ну и вој­ну моћ сву­да у све­ту. Оба­ма је до­бар про­да­вац аме­рич­ког ими­џа. Али, ми­слим да се, на­жа­лост, ни­шта су­штин­ски ни­је про­ме­ни­ло.

Че­сто ука­зу­је­те на по­губ­не од­лу­ке по­ли­ти­ча­ра. Ко­ли­ко је и то уло­га умет­ни­ка?

Сма­трам да се глас му­зи­ча­ра и умет­ни­ка ува­жа­ва. На­жа­лост, си­стем, на­ро­чи­то у Аме­ри­ци, је та­кав да ди­же у не­бе­са ве­ли­ке мејнстрим умет­ни­ке ко­ји сво­јим де­лом не го­во­ре ни­шта. Иста је ствар и са хо­ли­вуд­ским фил­мо­ви­ма – пу­но пра­зног! Али, ако гле­да­те не­за­ви­сне или ино­стра­не фил­мо­ве, при­ма­те раз­ли­чи­те по­ру­ке. Љу­ди го­во­ре о ствар­но­сти, о оно­ме што их ти­шти, а у Хо­ли­ву­ду има­те умет­ност без ста­ва. По­шту­јем умет­ни­ке ко­ји ис­ка­зу­ју сво­је ми­шље­ње, као што су „Па­блик ене­ми”  или „Фу­га­зи”. Они ме мно­го ви­ше ин­те­ре­су­ју не­го не­ка Леј­ди Га­га. Чи­ни ми се да су умет­ни­ци у про­шло­сти би­ли мно­го ви­ше кри­тич­ки на­стро­је­ни, не­го да­нас. А то­ли­ко је то­га о че­му би тре­ба­ло да се при­ча и пи­ше.

Гла­сно­го­вор­ни­ци сте свет­ског Про­гра­ма за хра­ну УН. Ко­ли­ко ту мо­же­те да про­ме­ни­те ства­ри?

Ка­да су нас из Ује­ди­ње­них на­ци­ја за­мо­ли­ли да пре­у­зме­мо ту уло­гу, би­ли смо по­ча­ство­ва­ни. Хра­на је кључ­на по­тре­ба сва­ког људ­ског би­ћа. Око то­га не­ма рас­пра­ве. Она је пре­ча од по­ли­ти­ке и све­га на овом све­ту. Ка­да оде­те на те­рен и у оне зе­мље ко­је су по­го­ђе­не не­до­стат­ком хра­не, схва­ти­те ко­ли­ко у Аме­ри­ци или За­пад­ној Евро­пи има­те оби­ље све­га, хра­не на­ро­чи­то. Те­шко је ви­де­ти оне ко­ји не­ма­ју оно без че­га се не мо­же и за­то нам је дра­го што смо у по­зи­ци­ји да по­мог­не­мо.

Је­ле­на Ко­при­ви­ца