Titova omladina obeležila Dan mladosti

Više od hiljadu pristalica Josipa Broza Tita, u svojevrsnom hodočašću obišli su juče u Beogradu njegov grob i Muzej „25. maj”, obeležavajući tako 118. rođendan jedinog predsednika druge Jugoslavije. Uglavnom vremešniji posetioci iz svih krajeva bivše domovine, u kolonama su ćutke odavali poštu maršalu, noseći štafete, vence, cveće, zastave i njegove portrete. I na štakama, i sa štapovima u rukama, nekadašnji omladinci dokazivali su da i dalje odolevaju vremenu i da u njima još tinja revolucionarni žar.

Svetozar Markanović (80), doskorašnji je predsednik Komunista Srbije, a sada Udruženja komunista Republike Srbije, pošto je njegova partija prestala da postoji stupanjem na snagu novog zakona. U organizaciji Komunista Srbije upriličeno je ove godine nošenje štafete mladosti.

– Sada su nam potrebni mlađi ljudi. I pravi komunisti. Da mi njima predamo štafetu kako valja. Nažalost, nijedna komunistička partija u Srbiji, a bilo nas je osam, nije uspela da se preregistruje. Mi ne dižemo beli barjak, uskoro ćemo ponovo biti partija. Prava komunistička, na marksističko-lenjinističkim pozicijama, čvrste jugoslovenske orijentacije. Iskreno govoreći, na našem spisku ima samo dve i po hiljade članova. To je jako malo. Siguran sam, međutim, da imamo sto puta više pristalica. Mi smo u medijskoj blokadi, nas satanizuju kao komuniste. Na delu je snažna antikomunistička propaganda. I da vam kažem: mi nemamo ni sredstava za naš rad. Finansiramo se od jadne i bedne članarine. To je jedan odsto od primanja, od penzije ili plate. Jedva imamo za komunalije – ogorčen je drug Markanović.

Fotograf Miloš Đurašević (79) pratio je Josipa Broza dve i po decenije na njegovim putovanjima po celoj planeti. Snimio je 105 šefova država i vlada. Autor je Titovog zvaničnog portreta koji je objavljen na naslovnim stranama svih jugoslovenskih listova posle njegove smrti. Poslednjih 18 godina živi u Holandiji, posle izbijanja rata u Sarajevu.

- Bio sam urednik fotografije u sarajevskom „Oslobođenju”. Nas deset fotoreportera smo ga snimali (Bibić, Kragujević, Eterović...) i predali mu te slike pod šifrom, ali je Tito na Brionima 1979. odabrao moj rad kao njegov zvanični portret. Dobio sam nagradu od četiri miliona dinara i mogao sam da kupim nov automobil. Prvi put sam ga snimao kada je 1961. došao u Sarajevo da dočeka Novu godinu. Umesto dva, ostao je u Sarajevu 14 dana i potrošio sam 27 filmova. Pripremio sam jedan kožni album i poklonio mu te fotografije. Posle je krenuo na turneju Meksiko-Brazil-Bolivija-Čile. Pozvali su me da idem. Ukupno sam obišao 18 zemalja s njim i učestvovao u 22 putovanja. Proveli smo 300 dana non-stop zajedno. Jedino mi je žao što nisam s njim putovao u Havanu, kod Fidela Kastra – žali Đurašević za propuštenom prilikom.

- Možda je neprimereno reći, ali verujem da smo bili prijatelji. Jednom mi je rekao u Titovom Užicu: „Miki, možeš sve”. To mi je i napisao lično na propusnici, koju i danas čuvam kod kuće. Imam i dosta svojih fotografija s njim. Recimo, kada smo išli u Brazil, smislio sam da napravim grupnu fotografiju Tita s pedesetak fotoreportera. Odmah su mi prišli iz obezbeđenja i pitali me kako ja mogu da radim to mimo protokola. Mogao sam. Znao sam za njegovu strast prema lepim ženama, ali ga nikada nisam snimao u takvim situacijama – kaže Titov fotograf.(/slika2)

Među starom gardom bilo je i mlađih snaga. Anđela (12) obučena je kao pionirka od glave do pete. Ide u OŠ „Stari grad“ na Dorćolu. Zajedno sa drugaricom iz razreda, Sofijom, došla je pred Kuću cveća. Obe stoje sa zastavama.

– Volim da nosim ovu odeću. Žao mi je što se nisam rodila u vreme dok je Tito bio živ. Trčala bih sa štafetom i bila još ponosnija da nosim pionirsku odeću. Znam o njemu da je bio dobar čovek i da se tada živelo bolje nego danas.

Dragan Jovanovski (50) potegao je iz Skoplja da ne propusti štafetu mladosti. On je u delegaciji partije „Titove leve sile”.

– Pamtim sve dobro i lepo iz tog vremena i zato sam danas ovde, kao i svake godine. Došli smo da odamo poštu drugu Titu, što nam je omogućio da živimo, radimo i krećemo se slobodno po celoj Jugoslaviji. Sada to više ne možemo. Ako budemo iskreno želeli, mislim da ćemo to opet moći.

Bojan Bilbija