Raspevani grad

Ala smo se ras­pe­va­li! Čim je sun­ce raz­ju­ri­lo obla­ke – mi uda­ri­li u pe­smu!Naj­mla­đi čla­no­vi na­še ma­le po­ro­dič­ne kla­pe pe­vu­še is­klju­či­vo na en­gle­skom, „sred­nja­ci” ne do­zvo­lja­va­ju da kla­sič­ni pop-rok hi­to­vi bi­lo do­ma­će bi­lo stra­ne pro­duk­ci­je pad­nu u za­bo­rav, a oni naj­sta­ri­ji va­de iz naf­ta­li­na pre­po­top­ske šla­ge­re. U pro­se­ku – no­si nas ve­dar duh. Ne da nam da za­pad­ne­mo u de­pre­si­ju. Uz omi­lje­ne me­lo­di­je lak­še pli­va­mo uz­bur­ka­nim mo­rem sku­po­će i pro­bi­ja­mo se kroz ha­os u grad­skom sa­o­bra­ća­ju. U tre­nu­ci­ma vo­kal­nog na­dah­nu­ća čak i eko­nom­ski su­no­vrat vi­di­mo kao či­stu eg­zo­ti­ku, a is­ko­pi­ne u Bu­le­va­ru kra­lja Alek­san­dra do­đu nam kao tu­ri­stič­ka atrak­ci­ja.

– Ko te pi­ta ka­ko ži­viš – pe­vaj! Pe­sma le­či ra­ne! – bo­dri nas ba­ba i za­u­zi­ma bo­ri­lač­ki stav kao da će da de­mon­stri­ra ka­tu „iz­la­ze­ćeg sun­ca”. Kon­cen­tri­še se. Ume­sto mi­kro­fo­na na­kar­mi­ni­sa­nim usna­ma pri­no­si cvet iz va­ze. I kre­ne da se iz­di­re na svog ak­tu­el­nog pri­ka­na za­va­lje­nog u tro­se­du: „Poč­ni­mo lju­bav is­po­čet­ka, od pr­vog za­gr­lja­ja tvo-og, poč­ni­mo lju­bav is­po­čet­ka, od ne­žnog po­ljup­ca mo-ooog!”

Pri­kan, s ko­jim je svra­ti­la da nam ga pred­sta­vi, ze­va odu­še­vljen. Puc­nuo bi pr­sti­ma u rit­mu da ga ne mu­či ar­tri­tis. On­da ša­kom iz zglo­ba tak­ti­ra: „pr­vu” i „dru­gu” po­ga­đa, al’ ka­sni na „tre­ću” i ma­ši „če­tu”. Ne sti­že. Žao mi ga, ona­ko ljud­ski. Ne zna de­di­ca da je ba­ba na Le­šće „is­pra­ti­la” već ne­ko­li­ko ta­kvih ko­ma­da! Ni­su iz­dr­ža­li njen tem­po!

Na je­dvi­te ja­de usta­je i uz­vra­ća. „Kad bih žnao da je ša­ma, ne bih če­kao ni tren, jer iako ni­šam kraj njeja šam nje­e­en...” nad­gor­nja­va se de­da. Vr­ti sa­ko i ba­ca me­đu nas, pu­bli­ku. Po­tom se kla­nja, obla­či, uzi­ma ba­ki­cu pod ru­ku i uz vri­sku „ras­po­ma­mlje­ne ma­se” oza­re­ni od­la­ze u Dom sin­di­ka­ta na pri­red­bu po­sve­će­nu „Be­o­grad­skom pro­le­ću” da evo­ci­ra­ju uspo­me­ne na pro­hu­ja­lu mla­dost.

Po­tom na „sce­nu” ule­će sin oki­ćen „fen­de­rom”. Uz so­lo iz „Lej­le” pod­se­ća nas da mu pljuc­ne­mo 120 evri­ća za dva ve­li­ka pred­sto­je­ća kon­cer­ta u „Are­ni”.

– Prst sud­bi­ne je ta­ko bli­zu. Uprt je u me­ne! Klep­ton i Di­lan me zo­vu da mi lič­no po­ka­žu ne­ke fo­re! A i ti, ma­to­ri, ne bi smeo da fur­neš sa ovog ča­sa. Tre­ba­lo bi da hva­taš fa­zo­ne za te­zgu – ot­ki­da deč­ko akor­de le­gen­dar­nih mu­zi­ča­ra.

Da be­žim sa ovog ča­sa?! Ma­lac i ne zna da sam na ula­zni­ce već po­tro­šio či­ta­vo bo­gat­stvo!

Će­ra pe­vu­ši „So­ri sims tu bi d har­dest vord” El­to­na Džo­na i po­tra­žu­je 5.950 din­dži za par­ter u če­tvr­tak u is­toj dvo­ra­ni. Plus to­li­ko za ma­mu...

I neo­če­ki­va­no, dok pre­bra­jam kin­tu – zbo­gom na­še le­to­va­nje... – is­pa­li ne­sva­ki­da­šnje pi­ta­nje: – A uz ko­ju pe­smu smo brat i ja za­če­ti?

Auh! Že­na i ja se zgle­da­smo. Što su ti de­ca i nji­ho­va pi­ta­nja! Po­go­di­še nas u ži­vac. U ta­na­nu emo­ci­ju! Su­pru­ga je pri­sta­li­ca otvo­re­nog, iskre­nog i rav­no­prav­nog di­ja­lo­ga sa na­sled­ni­ci­ma: – He-he-he... Ba­ta je na­stao uz „San­ta­nu”, a ti uz „Pink Flojd”...

Ja ni­sam baš pri­sta­li­ca „dru­go­va­nja” sa klin­ci­ma, ali ne vo­lim ni ne­ja­sno­će: – Pre­ci­zni­je, ba­ta je spra­vljen uz „Sam­ba pa ti”, „Blek me­džik vu­men”, „Evro­pu”, „Oje ko­mo va”... A ti, će­ro, uz „Šajn on ju krej­zi daj­mond”. Za­to ste ta­ko kre­a­tiv­ni. Valj­da će sva­nu­ti dan kad će ta­kvi kao što ste vi da za­u­sta­ve ra­to­ve i us­po­sta­ve mir u sve­tu. Ali – lju­ba­vlju. To je re­kao, ako se se­ća­te, Kar­los San­ta­na pro­šlog le­ta na Ka­li­šu. I do­dao da svi za­jed­no – ko­ri­ste­ći moć lju­ba­vi – bru­tal­nost, na­si­lje, ljut­nju i strah mo­že­mo da pre­tvo­ri­mo u lju­ba­znost, sa­o­se­ća­nje, opro­štaj...

Pre­nu nas ur­lik sa uli­ce. Na­čič­ka­smo se uz pro­zor. Go­mi­la s tran­spa­ren­ti­ma, za­sta­va­ma i šta­fe­tom trup­će po­kraj na­še ku­će. „Dru­že-Ti-to-mi-ti­ii-se-ku­ne­mo-mi-ti-se-ku­ne­mo­oo...” za­vi­ja­ju iz pet­nih ži­la him­nu uz ko­ju su za­če­ti.

– Za mnom u sve­tlu bu­duć­nost! – na­re­đu­je drug na če­lu ko­lo­ne. „Da sa tvo­o­o­ga-pu­ta­aa-ne-skre­ne­mo­oo-pu­ta-ne-skre­ne­mo­oo...” mar­ši­ra­ju za­ja­pu­re­ni ka De­di­nju. Li­ca im po­bed­nič­ki sja­je. Ka­ko i ne bi. Ra­do­sni su što osta­le su­na­rod­ni­ke i dan-da­nas vo­de pu­tem iz svo­je pe­sme ko­ji je­di­no oni vi­de.

Dar­ko Ka­le­zić