Распевани град

Ала смо се рас­пе­ва­ли! Чим је сун­це раз­ју­ри­ло обла­ке – ми уда­ри­ли у пе­сму!Нај­мла­ђи чла­но­ви на­ше ма­ле по­ро­дич­не кла­пе пе­ву­ше ис­кљу­чи­во на ен­гле­ском, „сред­ња­ци” не до­зво­ља­ва­ју да кла­сич­ни поп-рок хи­то­ви би­ло до­ма­ће би­ло стра­не про­дук­ци­је пад­ну у за­бо­рав, а они нај­ста­ри­ји ва­де из наф­та­ли­на пре­по­топ­ске шла­ге­ре. У про­се­ку – но­си нас ве­дар дух. Не да нам да за­пад­не­мо у де­пре­си­ју. Уз оми­ље­не ме­ло­ди­је лак­ше пли­ва­мо уз­бур­ка­ним мо­рем ску­по­ће и про­би­ја­мо се кроз ха­ос у град­ском са­о­бра­ћа­ју. У тре­ну­ци­ма во­кал­ног на­дах­ну­ћа чак и еко­ном­ски су­но­врат ви­ди­мо као чи­сту ег­зо­ти­ку, а ис­ко­пи­не у Бу­ле­ва­ру кра­ља Алек­сан­дра до­ђу нам као ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја.

– Ко те пи­та ка­ко жи­виш – пе­вај! Пе­сма ле­чи ра­не! – бо­дри нас ба­ба и за­у­зи­ма бо­ри­лач­ки став као да ће да де­мон­стри­ра ка­ту „из­ла­зе­ћег сун­ца”. Кон­цен­три­ше се. Уме­сто ми­кро­фо­на на­кар­ми­ни­са­ним усна­ма при­но­си цвет из ва­зе. И кре­не да се из­ди­ре на свог ак­ту­ел­ног при­ка­на за­ва­ље­ног у тро­се­ду: „Поч­ни­мо љу­бав ис­по­чет­ка, од пр­вог за­гр­ља­ја тво-ог, поч­ни­мо љу­бав ис­по­чет­ка, од не­жног по­љуп­ца мо-ооог!”

При­кан, с ко­јим је свра­ти­ла да нам га пред­ста­ви, зе­ва оду­ше­вљен. Пуц­нуо би пр­сти­ма у рит­му да га не му­чи ар­три­тис. Он­да ша­ком из згло­ба так­ти­ра: „пр­ву” и „дру­гу” по­га­ђа, ал’ ка­сни на „тре­ћу” и ма­ши „че­ту”. Не сти­же. Жао ми га, она­ко људ­ски. Не зна де­ди­ца да је ба­ба на Ле­шће „ис­пра­ти­ла” већ не­ко­ли­ко та­квих ко­ма­да! Ни­су из­др­жа­ли њен тем­по!

На је­дви­те ја­де уста­је и уз­вра­ћа. „Кад бих жнао да је ша­ма, не бих че­као ни трен, јер иако ни­шам крај њеја шам ње­е­ен...” над­гор­ња­ва се де­да. Вр­ти са­ко и ба­ца ме­ђу нас, пу­бли­ку. По­том се кла­ња, обла­чи, узи­ма ба­ки­цу под ру­ку и уз ври­ску „рас­по­ма­мље­не ма­се” оза­ре­ни од­ла­зе у Дом син­ди­ка­та на при­ред­бу по­све­ће­ну „Бе­о­град­ском про­ле­ћу” да ево­ци­ра­ју успо­ме­не на про­ху­ја­лу мла­дост.

По­том на „сце­ну” уле­ће син оки­ћен „фен­де­ром”. Уз со­ло из „Леј­ле” под­се­ћа нас да му пљуц­не­мо 120 еври­ћа за два ве­ли­ка пред­сто­је­ћа кон­цер­та у „Аре­ни”.

– Прст суд­би­не је та­ко бли­зу. Упрт је у ме­не! Клеп­тон и Ди­лан ме зо­ву да ми лич­но по­ка­жу не­ке фо­ре! А и ти, ма­то­ри, не би смео да фур­неш са овог ча­са. Тре­ба­ло би да хва­таш фа­зо­не за те­згу – от­ки­да деч­ко акор­де ле­ген­дар­них му­зи­ча­ра.

Да бе­жим са овог ча­са?! Ма­лац и не зна да сам на ула­зни­це већ по­тро­шио чи­та­во бо­гат­ство!

Ће­ра пе­ву­ши „Со­ри симс ту би д хар­дест ворд” Ел­то­на Џо­на и по­тра­жу­је 5.950 дин­џи за пар­тер у че­твр­так у ис­тој дво­ра­ни. Плус то­ли­ко за ма­му...

И нео­че­ки­ва­но, док пре­бра­јам кин­ту – збо­гом на­ше ле­то­ва­ње... – ис­па­ли не­сва­ки­да­шње пи­та­ње: – А уз ко­ју пе­сму смо брат и ја за­че­ти?

Аух! Же­на и ја се згле­да­смо. Што су ти де­ца и њи­хо­ва пи­та­ња! По­го­ди­ше нас у жи­вац. У та­на­ну емо­ци­ју! Су­пру­га је при­ста­ли­ца отво­ре­ног, искре­ног и рав­но­прав­ног ди­ја­ло­га са на­след­ни­ци­ма: – Хе-хе-хе... Ба­та је на­стао уз „Сан­та­ну”, а ти уз „Пинк Флојд”...

Ја ни­сам баш при­ста­ли­ца „дру­го­ва­ња” са клин­ци­ма, али не во­лим ни не­ја­сно­ће: – Пре­ци­зни­је, ба­та је спра­вљен уз „Сам­ба па ти”, „Блек ме­џик ву­мен”, „Евро­пу”, „Оје ко­мо ва”... А ти, ће­ро, уз „Шајн он ју креј­зи дај­монд”. За­то сте та­ко кре­а­тив­ни. Ваљ­да ће сва­ну­ти дан кад ће та­кви као што сте ви да за­у­ста­ве ра­то­ве и ус­по­ста­ве мир у све­ту. Али – љу­ба­вљу. То је ре­као, ако се се­ћа­те, Кар­лос Сан­та­на про­шлог ле­та на Ка­ли­шу. И до­дао да сви за­јед­но – ко­ри­сте­ћи моћ љу­ба­ви – бру­тал­ност, на­си­ље, љут­њу и страх мо­же­мо да пре­тво­ри­мо у љу­ба­зност, са­о­се­ћа­ње, опро­штај...

Пре­ну нас ур­лик са ули­це. На­чич­ка­смо се уз про­зор. Го­ми­ла с тран­спа­рен­ти­ма, за­ста­ва­ма и шта­фе­том труп­ће по­крај на­ше ку­ће. „Дру­же-Ти-то-ми-ти­ии-се-ку­не­мо-ми-ти-се-ку­не­мо­оо...” за­ви­ја­ју из пет­них жи­ла хим­ну уз ко­ју су за­че­ти.

– За мном у све­тлу бу­дућ­ност! – на­ре­ђу­је друг на че­лу ко­ло­не. „Да са тво­о­о­га-пу­та­аа-не-скре­не­мо­оо-пу­та-не-скре­не­мо­оо...” мар­ши­ра­ју за­ја­пу­ре­ни ка Де­ди­њу. Ли­ца им по­бед­нич­ки сја­је. Ка­ко и не би. Ра­до­сни су што оста­ле су­на­род­ни­ке и дан-да­нас во­де пу­тем из сво­је пе­сме ко­ји је­ди­но они ви­де.

Дар­ко Ка­ле­зић