Da je samo pivo krivo...

Mak­si­mum tri pi­va po uku­ća­ni­nu (ka­ko pred­lo­ži čo­vek s is­ku­stvom iz „Ve­li­kog bra­ta”, Pe­đa d’Boj) – pa ne­će bi­ti ski­da­nja ga­ća i po­ka­zi­va­nja „bu­da­le”, a ni svih osta­lih fi­zič­kih i ver­bal­nih vul­gar­no­sti, psov­ki, uvre­da, op­sce­nih rad­nji... Sa­mo što pro­du­cen­ti ri­ja­li­ti šou pro­gra­ma ni­ka­ko ne bi na to pri­sta­li. Bez na­bro­ja­nog, ne­sta­je su­šti­na nji­ho­vog po­slov­nog pro­jek­ta i, u kraj­njem, uspeh u vi­du vi­so­ke gle­da­no­sti. Za­to će, ako ne al­ko­ho­lom, a ono pr­vo iz­bo­rom tak­mi­ča­ra i po­tom nji­ho­vim stal­nim pod­sti­ca­njem na stva­ra­nje na­pe­to­sti do­bi­ti že­lje­nu at­mos­fe­ru su­ko­ba, in­ci­de­na­ta, pro­stač­kih ob­ra­ču­na. A ako ih ne­ko zbog to­ga opo­me­ne, pri­stoj­no­sti i jav­nog re­da ra­di, ka­ko je to sa­da po­vo­dom „Far­me” uči­ni­la Re­pu­blič­ka ra­di­o­di­fu­zna agen­ci­ja, taj „loš glas” im do­đe kao do­dat­na re­kla­ma na pu­tu ka ci­lju.

Sto­ga de­lu­je ne­tač­no i ono što u emi­si­ji Oli­ve­re Ko­va­če­vić „Sr­bi­ja na far­mi” re­če Zo­ran Pa­no­vić da „pro­blem ni­je u for­ma­tu ne­go u kon­tek­stu”. Bi­će da je upra­vo su­prot­no. Ma­tri­ca je ustro­je­na ta­ko da se pu­ni in­tri­ga­ma i sen­za­ci­ja­ma, da su­ro­vim nad­me­ta­njem is­ku­ša­va uče­sni­ke, da u ne­koj vr­sti „kon­clo­go­ra” sta­vlja na pro­bu nji­ho­vu psi­ho­fi­zič­ku iz­dr­žlji­vost, a nji­ho­vim re­ak­ci­ja­ma u tim za­da­tim okol­no­sti­ma go­li­ca vo­a­jer­ske, tra­čer­ske i osta­le ni­ske stra­sti TV pu­bli­ke.

Ako bi se dr­ža­vi mi­lio dru­ga­či­ji i ako bi hte­la bo­lji na­rod, va­lja­lo bi da se o nje­mu, u sva­kom po­gle­du, dru­ga­či­je i bo­lje sta­ra. Pa kad, re­ci­mo, usta­no­vi da on ma­sov­no gle­da „Far­mu” (i slič­no), raz­mi­sli šta mu se al­ter­na­tiv­no nu­di. I da, s jed­ne stra­ne, po­dr­ža­va ši­re­nje i usva­ja­nje ne­spor­nih dru­štve­nih vred­no­sti, a s dru­ge da usta­ne u za­šti­tu osnov­nih mo­ral­nih na­če­la, pr­ven­stve­no, što re­če dr Pe­tar Bo­kun, po­ro­dič­nih. U slu­ča­ju „Far­me”, na pri­mer, da in­si­sti­ra ne sa­mo na „pi­po­va­nju”, zvuč­nom ne­u­tra­li­sa­nju psov­ki, i na is­klju­či­vo noć­nim ter­mi­ni­ma za ova­kve pro­gra­me, ne­go i na od­go­vor­no­sti emi­te­ra za uku­pan sa­dr­žaj ko­ji pro­sle­đu­ju, ka­ko je ra­zlo­žno pod­se­ti­la Lji­lja­na Smaj­lo­vić, do­bi­je­nom fre­kven­ci­jom kao jav­nim na­ci­o­nal­nim do­brom.

Ni­je li­ce­mer­stvo, a naj­ma­nje je kr­še­nje prin­ci­pa de­mo­kra­ti­je i me­dij­skih slo­bo­da, oče­ki­va­ti od dr­ža­ve da se ener­gič­ni­je ume­ša u ne­ke te­le­vi­zij­ske po­slo­ve. Kad se za­ko­ni­ma šti­ti od eko­nom­skog mo­no­po­la ili od or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la (sad već i onog in­ter­net­skog), mo­gla bi i od „ri­ja­li­ti” ne­mo­ra­la. Ni­je cen­zu­ra je­di­no sred­stvo. Ve­ća ovla­šće­nja Sa­ve­tu vla­di­ke Por­fi­ri­ja, od­no­sno RRA, sna­žni­je pro­test­no ogla­ša­va­nje ne­vla­di­nog sek­to­ra, za­u­zda­va­nje „lo­gi­ke pro­fi­ta” kod ogla­ši­va­ča od ko­jih te­le­vi­zi­je za­vi­se... tek su ne­ke od mo­guć­no­sti za ot­por tre­nut­noj re­al­no­sti ri­ja­li­ti­ja.