Да је само пиво криво...

Мак­си­мум три пи­ва по уку­ћа­ни­ну (ка­ко пред­ло­жи чо­век с ис­ку­ством из „Ве­ли­ког бра­та”, Пе­ђа д’Бој) – па не­ће би­ти ски­да­ња га­ћа и по­ка­зи­ва­ња „бу­да­ле”, а ни свих оста­лих фи­зич­ких и вер­бал­них вул­гар­но­сти, псов­ки, увре­да, оп­сце­них рад­њи... Са­мо што про­ду­цен­ти ри­ја­ли­ти шоу про­гра­ма ни­ка­ко не би на то при­ста­ли. Без на­бро­ја­ног, не­ста­је су­шти­на њи­хо­вог по­слов­ног про­јек­та и, у крај­њем, успех у ви­ду ви­со­ке гле­да­но­сти. За­то ће, ако не ал­ко­хо­лом, а оно пр­во из­бо­ром так­ми­ча­ра и по­том њи­хо­вим стал­ним под­сти­ца­њем на ства­ра­ње на­пе­то­сти до­би­ти же­ље­ну ат­мос­фе­ру су­ко­ба, ин­ци­де­на­та, про­стач­ких об­ра­чу­на. А ако их не­ко због то­га опо­ме­не, при­стој­но­сти и јав­ног ре­да ра­ди, ка­ко је то са­да по­во­дом „Фар­ме” учи­ни­ла Ре­пу­блич­ка ра­ди­о­ди­фу­зна аген­ци­ја, тај „лош глас” им до­ђе као до­дат­на ре­кла­ма на пу­ту ка ци­љу.

Сто­га де­лу­је не­тач­но и оно што у еми­си­ји Оли­ве­ре Ко­ва­че­вић „Ср­би­ја на фар­ми” ре­че Зо­ран Па­но­вић да „про­блем ни­је у фор­ма­ту не­го у кон­тек­сту”. Би­ће да је упра­во су­прот­но. Ма­три­ца је устро­је­на та­ко да се пу­ни ин­три­га­ма и сен­за­ци­ја­ма, да су­ро­вим над­ме­та­њем ис­ку­ша­ва уче­сни­ке, да у не­кој вр­сти „кон­цло­го­ра” ста­вља на про­бу њи­хо­ву пси­хо­фи­зич­ку из­др­жљи­вост, а њи­хо­вим ре­ак­ци­ја­ма у тим за­да­тим окол­но­сти­ма го­ли­ца во­а­јер­ске, тра­чер­ске и оста­ле ни­ске стра­сти ТВ пу­бли­ке.

Ако би се др­жа­ви ми­лио дру­га­чи­ји и ако би хте­ла бо­љи на­род, ва­ља­ло би да се о ње­му, у сва­ком по­гле­ду, дру­га­чи­је и бо­ље ста­ра. Па кад, ре­ци­мо, уста­но­ви да он ма­сов­но гле­да „Фар­му” (и слич­но), раз­ми­сли шта му се ал­тер­на­тив­но ну­ди. И да, с јед­не стра­не, по­др­жа­ва ши­ре­ње и усва­ја­ње не­спор­них дру­штве­них вред­но­сти, а с дру­ге да уста­не у за­шти­ту основ­них мо­рал­них на­че­ла, пр­вен­стве­но, што ре­че др Пе­тар Бо­кун, по­ро­дич­них. У слу­ча­ју „Фар­ме”, на при­мер, да ин­си­сти­ра не са­мо на „пи­по­ва­њу”, звуч­ном не­у­тра­ли­са­њу псов­ки, и на ис­кљу­чи­во ноћ­ним тер­ми­ни­ма за ова­кве про­гра­ме, не­го и на од­го­вор­но­сти еми­те­ра за уку­пан са­др­жај ко­ји про­сле­ђу­ју, ка­ко је ра­зло­жно под­се­ти­ла Љи­ља­на Смај­ло­вић, до­би­је­ном фре­квен­ци­јом као јав­ним на­ци­о­нал­ним до­бром.

Ни­је ли­це­мер­ство, а нај­ма­ње је кр­ше­ње прин­ци­па де­мо­кра­ти­је и ме­диј­ских сло­бо­да, оче­ки­ва­ти од др­жа­ве да се енер­гич­ни­је уме­ша у не­ке те­ле­ви­зиј­ске по­сло­ве. Кад се за­ко­ни­ма шти­ти од еко­ном­ског мо­но­по­ла или од ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла (сад већ и оног ин­тер­нет­ског), мо­гла би и од „ри­ја­ли­ти” не­мо­ра­ла. Ни­је цен­зу­ра је­ди­но сред­ство. Ве­ћа овла­шће­ња Са­ве­ту вла­ди­ке Пор­фи­ри­ја, од­но­сно РРА, сна­жни­је про­тест­но огла­ша­ва­ње не­вла­ди­ног сек­то­ра, за­у­зда­ва­ње „ло­ги­ке про­фи­та” код огла­ши­ва­ча од ко­јих те­ле­ви­зи­је за­ви­се... тек су не­ке од мо­гућ­но­сти за от­пор тре­нут­ној ре­ал­но­сти ри­ја­ли­ти­ја.