Да је само пиво криво...
Максимум три пива по укућанину (како предложи човек с искуством из „Великог брата”, Пеђа д’Бој) – па неће бити скидања гаћа и показивања „будале”, а ни свих осталих физичких и вербалних вулгарности, псовки, увреда, опсцених радњи... Само што продуценти ријалити шоу програма никако не би на то пристали. Без набројаног, нестаје суштина њиховог пословног пројекта и, у крајњем, успех у виду високе гледаности. Зато ће, ако не алкохолом, а оно прво избором такмичара и потом њиховим сталним подстицањем на стварање напетости добити жељену атмосферу сукоба, инцидената, простачких обрачуна. А ако их неко због тога опомене, пристојности и јавног реда ради, како је то сада поводом „Фарме” учинила Републичка радиодифузна агенција, тај „лош глас” им дође као додатна реклама на путу ка циљу.
Стога делује нетачно и оно што у емисији Оливере Ковачевић „Србија на фарми” рече Зоран Пановић да „проблем није у формату него у контексту”. Биће да је управо супротно. Матрица је устројена тако да се пуни интригама и сензацијама, да суровим надметањем искушава учеснике, да у некој врсти „концлогора” ставља на пробу њихову психофизичку издржљивост, а њиховим реакцијама у тим задатим околностима голица воајерске, трачерске и остале ниске страсти ТВ публике.
Ако би се држави милио другачији и ако би хтела бољи народ, ваљало би да се о њему, у сваком погледу, другачије и боље стара. Па кад, рецимо, установи да он масовно гледа „Фарму” (и слично), размисли шта му се алтернативно нуди. И да, с једне стране, подржава ширење и усвајање неспорних друштвених вредности, а с друге да устане у заштиту основних моралних начела, првенствено, што рече др Петар Бокун, породичних. У случају „Фарме”, на пример, да инсистира не само на „пиповању”, звучном неутралисању псовки, и на искључиво ноћним терминима за овакве програме, него и на одговорности емитера за укупан садржај који прослеђују, како је разложно подсетила Љиљана Смајловић, добијеном фреквенцијом као јавним националним добром.
Није лицемерство, а најмање је кршење принципа демократије и медијских слобода, очекивати од државе да се енергичније умеша у неке телевизијске послове. Кад се законима штити од економског монопола или од организованог криминала (сад већ и оног интернетског), могла би и од „ријалити” неморала. Није цензура једино средство. Већа овлашћења Савету владике Порфирија, односно РРА, снажније протестно оглашавање невладиног сектора, зауздавање „логике профита” код оглашивача од којих телевизије зависе... тек су неке од могућности за отпор тренутној реалности ријалитија.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


