Najviše sam naučio od Kornelija Kovača

Adolf-Dado Topić (60) je ikona roka, muzičar brzih ritmova. Takav je na sceni već više od četrdeset godina. Ali, za privatni život izabrao je mirnu luku, malo selo, ženskog, smirujućeg imena – Marina. Ta njegova Marina, s tridesetak kuća, dodiruje more na putu između Trogira i Šibenika, nadomak Kornatskih ostrva.Tu je kupio plac i, s majstorima, sazidao kuću u kojoj živi s Mirjanom, rođenom Pantić (46), iz Beograda, i plodom njihove ljubavi sinom Reom (14).

Prvih pet gitara napravio je sam. Imao je tada petnaestak godina, a prvu, pravu gitaru kupila mu je majka u Trstu. Posle dve svoje grupe: „Đavolji eliksiri” i „Dinamiti” bio je član „Korni grupe”, a nastavio je rad u grupi „Tajm” sa kojom je, pre tri godine, bio uvertira „Stonsima” u Budvi. Napisao je i pevao „Da li znaš da te volim”, a u duetu sa Slađanom Milošević je otpevao priču o „Princezi”... Prekosutra će, opet sa Slađanom, pevati novu pesmu u Budvi, a zatim će 26. juna svirati i pevati u Kragujevcu...

Šta još planirate?

Slađana već razvija ideju da od septembra, na RTS-u, započnemo šou pod radnim nazivom „Gde smo ono stali” koji bi trebalo da se emituje dva puta mesečno, a nas dvoje bismo bili domaćini. Po njenom scenariju bismo, uživo, pevali i pričali. Predstavljali bismo tri generacije pop i rok muzičara. Počev od vremena Nade Knežević do današnjih zvezda i onih koji tek dolaze.

Gde ste se muzički obrazovali?

Pošao sam, u petnaestoj godini, u Osijeku, u muzičku školu kad sam već imao svoj bend „Đavolji eliksiri”. U školi sam učio da sviram u trubu, jer nije bilo odseka za gitaru. Ali, vrlo brzo su me „zamolili” da napustim školu. Jedan profesor je to, javno, ovako objasnio: „On na igrankama svira neku čudnu muziku s onim dugokosim majmunima!” I otišao sam iz škole. Odlučio sam da budem samouk muzičar. „Eliksiri” su trajali tri godine, a potom smo, 1967. godine, oformili grupu „Dinamiti”...

Kad ste „eksplodirali”?

Odmah. Od starta. Imao sam tada osamnaest godina. Odlazili smo na sva takmičenja u Jugoslaviji i uvek smo bili pobednici! Nas četvorica smo svirali najuzbudljiviju muziku tog doba u našoj lepoj zemlji. A posle niza uspeha drugovi su me nagovorili i da pevam, a ranije to nisam ni pokušavao. I od tada sam krenuo da „sviram” i glasom.

Koju pobedu izdvajate?

Onu na beogradskom sajmu 1968. godine. Živeli smo u Osijeku i na takmičenja smo odlazili polovnim busom. U Beograd smo, zbog spore vožnje, stigli na kraju takmičenja. I kad je publika već napuštala Sajam pitali smo jednog električara da li možemo da sviramo. On nam je kazao: „Ajde, svirajte dok se publika ne raziđe”... I mi smo krenuli da sviramo iz sve snage. Publika se vratila i nije nas puštala do ponoći. Tada su na pozornicu izašli Dejan Karaklajić i Kornelije Kovač. Proglasili su nas za pobednike. Tako smo osvojili i „Zlatnu gitaru Beograda”.

I tada je krenulo slavlje?

Ne. Nismo ni stigli da se radujemo. Kornelije nas je te noći odveo u, tada, čuveni „Studio pet” da snimimo dve pesme, a ja sam dobio poziv za ulazak u Kornelijev bend „Korni grupu”. I tu sam ostao godinu i po dana. Krajem sedamdesete oformio sam grupu „Tajm”.

Kako je bilo u „Korni grupi”?

Fenomenalno. Svaki dan smo imali probe od deset do pet. Niko nije imao slobodan dan. I tu sam naučio šta znači biti lider benda. Kovač mi je svojim radom i ponašanjem pokazao sve: Kako se dolazi do aranžmana, zašto se nešto vežba „ovako”, a ne „onako”... Sve to vreme provedeno uz njega, bilo je, praktično, moje školovanje. Kornelijev način rada bio je moj muzički koledž. Posle tog dragocenog susreta krenuo sam, mnogo spremniji, u nove muzičke izazove.

Ko je bio Vaš sledeći „koledž”?

To je susret sa „Stonsima” u Budvi. Tu sam, na plaži „Jaz”, video šta znači organizacija koncerta na najvišem svetskom nivou. Sa grupom „Tajm” sam bio njihova uvertira koncerta 2007. godine. Ta njihova tehnologija je nešto vanzemaljsko. Bina ima preko sedamsto kvadratnih metara, a ceo pod je „popločan” monitorima, pa je zvuk tako snažan i tako čist da sam, u vreme sviranja, imao osećaj kao da me nešto podiže, kao da letim... Cela ta logistika je „teška” milijardu i po dolara!

A gde su bili „Stonsi”?

U hotelu. Kad smo se mi isključili pauza je trajala četrdeset pet minuta. Tada se dogodio vatromet, bili su uključeni ekrani na sve strane. Počeo je video šou. Tako se zagrevala publika. Potom su počeli da pucaju topovi sa cevima širokim pet metara! Unutra je neki plin i tečnost. Kad to eksplodira brda se tresu, a oni su imali šest tih topova. U toku te buke niko nije video helikopter sa „Stonsima” koji je sleteo iza bine. Sva svetla su bila ugašena na dvadesetak sekundi. A kad su ponovo upaljena „Stonsi” su se samo tu „dogodili”, već su bili na sceni. Bilo je to kao da su sišli s neba...

A kako vi ulazite na scenu?

Nemam taj „nebeski skok”. Ali, imam veliku dozu uzbuđenje. To mi se uvek događa, baš uvek, u tih pet-šest koraka do mikrofona. Tada procenjujem da li sam dovoljno dobar za to veče. A to da budem dobar za mene je, u tom trenutku, životni stav. I tako, neprestano, od scene do scene. Uvek želim da budem bolji od onog Dade juče. Jer, moja jedina reklama je moj učinak. To je, verujem, stav svih muzičara na svetu.

Da li sarađujete s poznatima?

To je vrlo teško, ali imam reč Gordona Metjua Stinga, svestranog engleskog muzičara, da će podržati moju ideju da, u organicaciji nevladinih organizacija sveta, sviramo u projektu „Za ekološku zaštitu planete”. A Sting je jedan od najboljih muzičara na svetu, sa čak – šesnaest nagrada „Gremija”. Meni je susret s njim jedan od dragocenih trenutaka u životu.

A koji su najlepši?

To su oni dani kad sam upoznao suprugu Mirjanu i kad je na svet došao naš sin Rea. Mirjanu sam upoznao pre dvadeset pet godina u Rovinju. Ja sam tu svirao, a ona je došla iz Stokholma kao službenik neke švedske turističke agencije. Imala je samo dvadeset jednu godinu, a ja trideset pet. Prvo sam se zaljubio, a onda sam rešio da je upoznam. I sad smo, sa našim Reom, tri tela, a jedna duša. U svemu smo zajedno: dok pričamo, šetamo, lovimo ribu, bavimo se sportom...

Koliko ste se davali sportu?

U Osijeku sam želeo da budem bokser. Nikad se nisam plašio tuče. Voleo sam da budem zaštitnik slabijih, a mrzeo sam siledžije. S tim uverenjem i dečjom strašću došao sam u bokserski klub. Ali, posle prvih treninga, nisu me primili. Kazali su mi da je boks plemenita veština, pa smo se razišli. A posle toga sam bio karatista. Ta veština mi je mnogo važna. Preko karatea sam stekao veliku fizičku snagu, a i psihičku, samouverenje u svim situacijama.

Večiti ste optimista?

Uvek sam to bio. I onda kad u Osijeku, brat i ja, nismo, uz oca radnika i majku domaćicu, znali kakav je ukus pomorandže, a da ne govorim o biciklu, garderobi, odlasku na more... Ipak, imao sam viziju da nisam bez šansi za bolji život. Išao sam u školu i radio u šećerani. Posebno u toku jeseni kad je kampanja utovara i istovara repe... I bio sam u situaciji da kupim sebi i bratu nešto od onoga što smo želeli...

Kako vaspitavate sina?

Nisam od onih koji nametanjem svog stava dresiraju decu. Nehumano je mladoj duši nametati pravila igre, a ta mladost uopšte ne zna koju igru igra. Ja to činim ličnim primerom kako od nečega nastaje nešto...

A kako čuvate ličnu slobodu?

Do odgovora na ovo pitanje došao sam iskustvom. Da bih imao slobodu moram slobodu da dam. A kad je dam imam pravo i da je tražim.

Da li planirate život?

Možda samo u grubim crtama. U suprotnom je to silovanje sebe i rad u korist svoje štete. Kad sve nešto moramo onda i ne primetimo sitnice koje život znače: miris mora, izlazak sunca, govor ptica...

Šta Vam znači istina?

To je moje najjače oružje. Istina je jača od svake sile. Istina mi donosi niz radosti. Ona me oslobađa svih kompromisa. Biti iskren je velika mudrost.

A, u ime istine, ko Vam je dao ime?

Kum mi je bio Jevrejin Adolf Kenig, a običaj je bio da kum kumčetu da svoje ime. Moji su to prihvatili u ime prijateljstva i odmah su me, dok sam bio u kolevci, prozvali Dado.

Kako tumačite magiju ljubavi?

To je ono o čemu sam maštao kad sam čitao neke romane, ali tu magiju sam prepoznao tek kad mi se to dogodilo. Događalo mi se to više puta, ali nikad kao kad sam ugledao i upoznao Mirjanu. Ja to osećam, ali ne znam da opišem...