Највише сам научио од Корнелија Ковача

Адолф-Дадо Топић (60) је икона рока, музичар брзих ритмова. Такав је на сцени већ више од четрдесет година. Али, за приватни живот изабрао је мирну луку, мало село, женског, смирујућег имена – Марина. Та његова Марина, с тридесетак кућа, додирује море на путу између Трогира и Шибеника, надомак Корнатских острва.Ту је купио плац и, с мајсторима, сазидао кућу у којој живи с Мирјаном, рођеном Пантић (46), из Београда, и плодом њихове љубави сином Реом (14).

Првих пет гитара направио је сам. Имао је тада петнаестак година, а прву, праву гитару купила му је мајка у Трсту. После две своје групе: „Ђавољи еликсири” и „Динамити” био је члан „Корни групе”, а наставио је рад у групи „Тајм” са којом је, пре три године, био увертира „Стонсима” у Будви. Написао је и певао „Да ли знаш да те волим”, а у дуету са Слађаном Милошевић је отпевао причу о „Принцези”... Прекосутра ће, опет са Слађаном, певати нову песму у Будви, а затим ће 26. јуна свирати и певати у Крагујевцу...

Шта још планирате?

Слађана већ развија идеју да од септембра, на РТС-у, започнемо шоу под радним називом „Где смо оно стали” који би требало да се емитује два пута месечно, а нас двоје бисмо били домаћини. По њеном сценарију бисмо, уживо, певали и причали. Представљали бисмо три генерације поп и рок музичара. Почев од времена Наде Кнежевић до данашњих звезда и оних који тек долазе.

Где сте се музички образовали?

Пошао сам, у петнаестој години, у Осијеку, у музичку школу кад сам већ имао свој бенд „Ђавољи еликсири”. У школи сам учио да свирам у трубу, јер није било одсека за гитару. Али, врло брзо су ме „замолили” да напустим школу. Један професор је то, јавно, овако објаснио: „Он на игранкама свира неку чудну музику с оним дугокосим мајмунима!” И отишао сам из школе. Одлучио сам да будем самоук музичар. „Еликсири” су трајали три године, а потом смо, 1967. године, оформили групу „Динамити”...

Кад сте „експлодирали”?

Одмах. Од старта. Имао сам тада осамнаест година. Одлазили смо на сва такмичења у Југославији и увек смо били победници! Нас четворица смо свирали најузбудљивију музику тог доба у нашој лепој земљи. А после низа успеха другови су ме наговорили и да певам, а раније то нисам ни покушавао. И од тада сам кренуо да „свирам” и гласом.

Коју победу издвајате?

Ону на београдском сајму 1968. године. Живели смо у Осијеку и на такмичења смо одлазили половним бусом. У Београд смо, због споре вожње, стигли на крају такмичења. И кад је публика већ напуштала Сајам питали смо једног електричара да ли можемо да свирамо. Он нам је казао: „Ајде, свирајте док се публика не разиђе”... И ми смо кренули да свирамо из све снаге. Публика се вратила и није нас пуштала до поноћи. Тада су на позорницу изашли Дејан Караклајић и Корнелије Ковач. Прогласили су нас за победнике. Тако смо освојили и „Златну гитару Београда”.

И тада је кренуло славље?

Не. Нисмо ни стигли да се радујемо. Корнелије нас је те ноћи одвео у, тада, чувени „Студио пет” да снимимо две песме, а ја сам добио позив за улазак у Корнелијев бенд „Корни групу”. И ту сам остао годину и по дана. Крајем седамдесете оформио сам групу „Тајм”.

Како је било у „Корни групи”?

Феноменално. Сваки дан смо имали пробе од десет до пет. Нико није имао слободан дан. И ту сам научио шта значи бити лидер бенда. Ковач ми је својим радом и понашањем показао све: Како се долази до аранжмана, зашто се нешто вежба „овако”, а не „онако”... Све то време проведено уз њега, било је, практично, моје школовање. Корнелијев начин рада био је мој музички колеџ. После тог драгоценог сусрета кренуо сам, много спремнији, у нове музичке изазове.

Ко је био Ваш следећи „колеџ”?

То је сусрет са „Стонсима” у Будви. Ту сам, на плажи „Јаз”, видео шта значи организација концерта на највишем светском нивоу. Са групом „Тајм” сам био њихова увертира концерта 2007. године. Та њихова технологија је нешто ванземаљско. Бина има преко седамсто квадратних метара, а цео под је „поплочан” мониторима, па је звук тако снажан и тако чист да сам, у време свирања, имао осећај као да ме нешто подиже, као да летим... Цела та логистика је „тешка” милијарду и по долара!

А где су били „Стонси”?

У хотелу. Кад смо се ми искључили пауза је трајала четрдесет пет минута. Тада се догодио ватромет, били су укључени екрани на све стране. Почео је видео шоу. Тако се загревала публика. Потом су почели да пуцају топови са цевима широким пет метара! Унутра је неки плин и течност. Кад то експлодира брда се тресу, а они су имали шест тих топова. У току те буке нико није видео хеликоптер са „Стонсима” који је слетео иза бине. Сва светла су била угашена на двадесетак секунди. А кад су поново упаљена „Стонси” су се само ту „догодили”, већ су били на сцени. Било је то као да су сишли с неба...

А како ви улазите на сцену?

Немам тај „небески скок”. Али, имам велику дозу узбуђење. То ми се увек догађа, баш увек, у тих пет-шест корака до микрофона. Тада процењујем да ли сам довољно добар за то вече. А то да будем добар за мене је, у том тренутку, животни став. И тако, непрестано, од сцене до сцене. Увек желим да будем бољи од оног Даде јуче. Јер, моја једина реклама је мој учинак. То је, верујем, став свих музичара на свету.

Да ли сарађујете с познатима?

То је врло тешко, али имам реч Гордона Метјуа Стинга, свестраног енглеског музичара, да ће подржати моју идеју да, у органицацији невладиних организација света, свирамо у пројекту „За еколошку заштиту планете”. А Стинг је један од најбољих музичара на свету, са чак – шеснаест награда „Гремија”. Мени је сусрет с њим један од драгоцених тренутака у животу.

А који су најлепши?

То су они дани кад сам упознао супругу Мирјану и кад је на свет дошао наш син Реа. Мирјану сам упознао пре двадесет пет година у Ровињу. Ја сам ту свирао, а она је дошла из Стокхолма као службеник неке шведске туристичке агенције. Имала је само двадесет једну годину, а ја тридесет пет. Прво сам се заљубио, а онда сам решио да је упознам. И сад смо, са нашим Реом, три тела, а једна душа. У свему смо заједно: док причамо, шетамо, ловимо рибу, бавимо се спортом...

Колико сте се давали спорту?

У Осијеку сам желео да будем боксер. Никад се нисам плашио туче. Волео сам да будем заштитник слабијих, а мрзео сам силеџије. С тим уверењем и дечјом страшћу дошао сам у боксерски клуб. Али, после првих тренинга, нису ме примили. Казали су ми да је бокс племенита вештина, па смо се разишли. А после тога сам био каратиста. Та вештина ми је много важна. Преко каратеа сам стекао велику физичку снагу, а и психичку, самоуверење у свим ситуацијама.

Вечити сте оптимиста?

Увек сам то био. И онда кад у Осијеку, брат и ја, нисмо, уз оца радника и мајку домаћицу, знали какав је укус поморанџе, а да не говорим о бициклу, гардероби, одласку на море... Ипак, имао сам визију да нисам без шанси за бољи живот. Ишао сам у школу и радио у шећерани. Посебно у току јесени кад је кампања утовара и истовара репе... И био сам у ситуацији да купим себи и брату нешто од онога што смо желели...

Како васпитавате сина?

Нисам од оних који наметањем свог става дресирају децу. Нехумано је младој души наметати правила игре, а та младост уопште не зна коју игру игра. Ја то чиним личним примером како од нечега настаје нешто...

А како чувате личну слободу?

До одговора на ово питање дошао сам искуством. Да бих имао слободу морам слободу да дам. А кад је дам имам право и да је тражим.

Да ли планирате живот?

Можда само у грубим цртама. У супротном је то силовање себе и рад у корист своје штете. Кад све нешто морамо онда и не приметимо ситнице које живот значе: мирис мора, излазак сунца, говор птица...

Шта Вам значи истина?

То је моје најјаче оружје. Истина је јача од сваке силе. Истина ми доноси низ радости. Она ме ослобађа свих компромиса. Бити искрен је велика мудрост.

А, у име истине, ко Вам је дао име?

Кум ми је био Јеврејин Адолф Кениг, а обичај је био да кум кумчету да своје име. Моји су то прихватили у име пријатељства и одмах су ме, док сам био у колевци, прозвали Дадо.

Како тумачите магију љубави?

То је оно о чему сам маштао кад сам читао неке романе, али ту магију сам препознао тек кад ми се то догодило. Догађало ми се то више пута, али никад као кад сам угледао и упознао Мирјану. Ја то осећам, али не знам да опишем...