Duh vremena

Koliko puta smo čuli kako je „dosta toga da se mi iz Srbije izvinjavamo za zločine počinjene nad drugim narodima u regionu”? Koliko puta smo čuli vapaje da se „nama niko nije izvinio”? Koliko puta je neko zabrinuto konstatovao da „zločine nad Srbima niko ne priznaje”? Teško je izvesti računicu, budući da su se ova pitanja čula u svakoj raspravi o pomirenju u regionu, bilo da se vodila u televizijskom studiju ili u lokalnoj kafani.

Međutim, proteklog vikenda su svi oni, koji su sa teškoćama branili stav da Srbija mora da se suoči sa zločinima svojih sunarodnika, dobili dobar dodatni argument za raspravu. Prvi put je jedan hrvatski predsednik posetio Republiku Srpsku i odao počast srpskim žrtvama, a jedan istaknuti predstavnik bošnjačke političke elite se prvi put otvoreno suprotstavio negiranju jednog zločina koji je počinila Armija BiH.

Predsednik Ivo Josipović je, kao nijedan hrvatski predsednik pre njega, za samo tri i po meseca predsedničkog mandata dva puta posetio Bosnu i Hercegovinu i odao počast na mestima stradanja i Hrvata i Bošnjaka i Srba. Ne samo što se pritom i izvinio za ulogu Hrvatske u minulim ratovima, već je veoma otvoreno o prošlosti razgovarao sa svim sagovornicima bez, za ove prostore uobičajenog, prebrojavanja koji narod ima više žrtava i čije su žrtve važnije ili stradale na monstruozniji način.

Josipovićeva poseta BiH postala je još značajnija kad je jedan od njegovih domaćina – lider Stranke demokratske akcije Sulejman Tihić – izjavio da se 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici dogodio zločin nad pripadnicima JNA. Bošnjačka politička i verska elita, predvođena Harisom Silajdžićem, odmah se obrušila na Tihića, ne shvatajući pritom da je ova izjava i to izgovorena od lidera stranke, koju je osnovao Alija Izetbegović, najbolji znak da bošnjačka elita počinje da izlazi iz atmosfere rata, koji je završen 1995. godine.

Uprkos tome što će se uvek naći neko ko će reći da Josipović i Tihić „to samo rade reda radi” ili „oni to samo rade zbog Evropske unije”, njihovi postupci, kao i prethodni predsednika Srbije Borisa Tadića, bez premca, predstavljaju zaokret u međusobnim odnosima u regionu. Ovakvi postupcima političke elita jasno daju poruku da su žrtve – žrtve bez obzira na nacionalnu pripadnost, a da počinitelji zločina moraju da budu kažnjeni bez obzira na nacionalnost.

Ipak, nije sve tako ružičasto kao bi moglo da izgleda na prvi pogled, jer posledice ovih istupa tek bi trebalo da uslede. Osim toga, i dalje balkanskim državama „drmaju” razni koji ne shvataju da je rat davno završen i kojima će zločin nad „onim drugim” narodom biti uvek manji nego onaj nad njihovim.

Balkanski narodi krajem osamdesetih godina prošlog veka već su napravili ogromne greške zbog nerazumevanja da se promenio duh vremena u kojem žive. Ponavljanje sličnih grešaka bilo bi pogubno.