Ruzveltovo pravilo

Optužba "Amnesti internešenela" da je izraelska vojska namerno, neproporcionalno i protivno međunarodnom pravu razarala civilne ciljeve i infrastrukturu u prekinutom ratu u Libanu, ponovo je otvorila raspravu o dvostrukim principima najjačih država na svetu. To je svetske medije inspirisalo da povuku paralele s bombardovanjem SRJ 1999., naročito posle izjave izraelskog premijera Ehuda Olmerta u nemačkom "Velt am zontag", koji je liderima evropskih država odbrusio da nemaju pravo da gunđaju Izraelu, "jer su evropske zemlje napale Kosovo i ubile 10.000 civila" iako nisu "stradale ni od jedne jedine rakete".

Na stranu naopaka tvrdnja o broju poginulih u SRJ, Olmertu se pridružio i član kabineta za bezbednost Isak Hercog, koji je rekao da je i "NATO sproveo baš takvu operaciju u Jugoslaviji kad je morao da okonča vladavinu nekih među najgorim ljudima koji su tom zemljom ikad upravljali". Bez obzira na to što nije NATO dotukao Miloševićevu vladavinu, ovo poređenje vraća nas na pitanje – kriterijuma.

Prema izveštaju AI u Libanu je za 34 dana izraelske intervencije ubijeno 1.183 ljudi. Direktna šteta od bombardovanja je veća od 3,5 milijarde dolara. AI navodi da je učinjena šteta daleko od kolateralne, te da se radilo o namernim napadima na infrastrukturu i civilno stanovništvo. Uprkos tome mnoge uticajne države, pre svega SAD, nisu sklone da se pomire s zaključcima AI, pa diplomatskim rečnikom ublažavaju razaranja u Libanu.

U slučaju SRJ, direktna šteta posle 78 dana bombardovanja NATO bila je nešto veća, oko 3,8 milijarde dolara, a posredna šteta zbog sankcija i ratova je procenjena na više od 50 milijardi dolara. Poginulo je više od 500 civila, a uništeni su i brojni objekti. AI je u slučaju bombardovanja SRJ ocenila da je u primeru RTS ozbiljno povređeno međunarodno pravo, ali je šira osuda zločina izostala. Posebna komisija Haškog tužilaštva koja je istraživala je li NATO kršio ratno pravo u SRJ, od napada na bolnice do dva puta pogođenog putničkog voza u Grdeličkoj klisuri, zaključila je da "kancelarija tužioca ne treba da počne istragu o NATO-u".

Tada, kad se sistem namernog uništavanja civilnih ciljeva usavršavao u SRJ, mnogi od onih koji danas kritikuju izraelsko ponašanje u Libanu su ćutali. Vrh američke administracije vazda pravda duple aršine SAD – i kad se radi o upotrebi sile i kad je posredi domet međunarodne pravde. Rečena pravdanja kriju ubeđenje utemeljeno na realpolitici da samo "loša strana" mora da se drži prava, dok "dobri momci" (pobednici) smeju da krše sve norme. Iako je to sve češće realnost, svesna podrška takvoj politici predstavlja prvi, naoko trapav korak na putu u svetski haos.

Tragično bi bilo ako pre svega SAD zaborave reči jednog od svojih najvećih predsednika, koji je u jeku Suecke krize upozorio da "ne može biti mira bez zakona" i da "ne može biti zakona, ako ćemo jedna pravila ponašanja upotrebljavali za one, koji nam se suprotstavljaju, a druga – za naše prijatelje". Kad bi ovo Ruzveltovo pravilo dosledno pretočili u praksu, i svet i Balkan imali bi šansu da postanu bezbedno mesto za život u miru.