Egzit bez Guče

Iako se može na prvi pogled učiniti neprikladnim dovoditi u vezu visoku politiku i masovnu zabavu, nekako neodoljivo slično zvuče dve popularne ovdašnje krilatice:

„I Kosovo i EU”, „I Guča i Egzit”.

Koliko će prva opstati u realpolitici ostaje da se vidi. Druga je ovih dana dovedena u pitanje. Upravo kad je široko otvorio svoja vrata za jedanaesti novosadski „Egzit”, Javni RTV servis saopštio je da neće (navodno zbog finansijskih uslova) prenositi jubilarni, pedeseti sabor u Guči.

Moglo bi se u ovom sticaju okolnosti videti prvo narušavanje ravnoteže između „lokalnog” i „globalnog” kojoj je RTS programski težio e da bi nekako mirio „dve Srbije” i zadovoljio obe dokazujući da je vlasništvo svih građana. Kako ovde zapravo ničeg nema a da nije zavisno od politike, ni „folk” ni „rok”, pa ni njihove muzičke fešte nisu bez političkog predznaka. Pa se dobro znalo ko se od političara može videti na Petrovaradinu, a ko u Guči, koje će „demokratske”, a koje „narodnjačke” face da se umešaju među hiljade svojih „simpatizera”.

Ukoliko je, pak, ovog puta prepustio Guču televiziji Pink samo iz puke komercijalne računice, to bi moglo da znači da RTS ne odustaje od uloge univerzalnog igrača, najboljeg  na svim pozicijama medijskog terena. Pokazalo se da sve njih  može da „pokriva” prilično uspešno – pitanje je samo da li mu je takva koncepcija i zvanično u opisu posla.

Posao mu je, svakako, da blagovremeno i stalno novinarski agilno istražuje i sadašnjost i prošlost. Ali je očito sačekan aktuelno-politički povod za sveobuhvatnije bavljenje ratovanjem u Bosni tokom devedesetih. U tom smislu sada je pripremljena i prikazana emisija „Srebrenička polja smrti” – konkretno i korektno, dokumentaristički precizno i potkrepljeno iznenađujuće bogatim video-materijalom podsećanje na masakr srpskih vojnih i paravojnih snaga nad bošnjačkim civilima i ratnim zarobljenicima.

Za saznavanje i razumevanje celine bosanskohercegovačke ratne istorije veoma je dobrodošla, baš ovih dana, i emisija Branka Stankovića o Mostaru, gradu u kom su se međusobno uništavala dva druga naroda, Hrvati i Bošnjaci (muslimani), a Srbi su i danas najveće žrtve i glavni gubitnici u tom sukobu. Na svoj fini, nenametljiv način svedočenja o ljudima i pojavama, Branko Stanković dodao je time još jednu kockicu u mozaik koji će se, po svoj prilici, popunjavati godinama i decenijama.

Uostalom, zar specijalizovani kanal Histori svojim odličnim, sve novim i novim emisijama o Prvom i o Drugom svetskom ratu ne potvrđuje da ni te davne priče nisu do kraja ispričane, a tragični događaji sasvim istraženi i sagledani iz svih mogućih uglova?