Егзит без Гуче

Иако се може на први поглед учинити неприкладним доводити у везу високу политику и масовну забаву, некако неодољиво слично звуче две популарне овдашње крилатице:

„И Косово и ЕУ”, „И Гуча и Егзит”.

Колико ће прва опстати у реалполитици остаје да се види. Друга је ових дана доведена у питање. Управо кад је широко отворио своја врата за једанаести новосадски „Егзит”, Јавни РТВ сервис саопштио је да неће (наводно због финансијских услова) преносити јубиларни, педесети сабор у Гучи.

Могло би се у овом стицају околности видети прво нарушавање равнотеже између „локалног” и „глобалног” којој је РТС програмски тежио е да би некако мирио „две Србије” и задовољио обе доказујући да је власништво свих грађана. Како овде заправо ничег нема а да није зависно од политике, ни „фолк” ни „рок”, па ни њихове музичке феште нису без политичког предзнака. Па се добро знало ко се од политичара може видети на Петроварадину, а ко у Гучи, које ће „демократске”, а које „народњачке” фаце да се умешају међу хиљаде својих „симпатизера”.

Уколико је, пак, овог пута препустио Гучу телевизији Пинк само из пуке комерцијалне рачунице, то би могло да значи да РТС не одустаје од улоге универзалног играча, најбољег  на свим позицијама медијског терена. Показало се да све њих  може да „покрива” прилично успешно – питање је само да ли му је таква концепција и званично у опису посла.

Посао му је, свакако, да благовремено и стално новинарски агилно истражује и садашњост и прошлост. Али је очито сачекан актуелно-политички повод за свеобухватније бављење ратовањем у Босни током деведесетих. У том смислу сада је припремљена и приказана емисија „Сребреничка поља смрти” – конкретно и коректно, документаристички прецизно и поткрепљено изненађујуће богатим видео-материјалом подсећање на масакр српских војних и паравојних снага над бошњачким цивилима и ратним заробљеницима.

За сазнавање и разумевање целине босанскохерцеговачке ратне историје веома је добродошла, баш ових дана, и емисија Бранка Станковића о Мостару, граду у ком су се међусобно уништавала два друга народа, Хрвати и Бошњаци (муслимани), а Срби су и данас највеће жртве и главни губитници у том сукобу. На свој фини, ненаметљив начин сведочења о људима и појавама, Бранко Станковић додао је тиме још једну коцкицу у мозаик који ће се, по свој прилици, попуњавати годинама и деценијама.

Уосталом, зар специјализовани канал Хистори својим одличним, све новим и новим емисијама о Првом и о Другом светском рату не потврђује да ни те давне приче нису до краја испричане, а трагични догађаји сасвим истражени и сагледани из свих могућих углова?