Sanja o novoj lutki

Lepuškasta devojčica kratke kose trčkara oko stola, zagleda u papir i olovku, ali neće da priča o sebi. Kada je uvidela da druga deca to rade, prišla je i sela pored mene.

– Kako se zoveš?

– Kasandra.

– Imaš lepo ime.

– Da, i meni se dopada. Znaš, ima devojčica koje bi volele da se zovu kao ja, ali su im mame i tate dali druga imena.

– Koliko imaš sestara i braće?

– Nemam brata, imam sestre.

– Koliko ih je?

Broji na tanke prstiće: jedan, dva, tri. Prestaje da broji.
– Tri sestre. Jedna se udala.

– Znači četiri.

– Da.

– Ideš li u školu?

– Ne. Pošla sam u prvi razred i odustala. Nisam ni njega  završila.

– Zašto?

Sleže ramenima. Pomalo se stidi, skreće pogled i ćuti.

Ovde, u Svratištu, Kasandru ubeđuju da treba da nastavi da ide u školu. Kažu joj da ne može zauvek da broji na prstiće i da ne zna da čita i piše.

– Sada je i onako raspust – dodaje i vidi se da je već na pola odluke da nastavi tek započeto školovanje.

Živi u baraci pored Dunava. Česma je napolju. Nema ni struju. Kaže da je navikla, ali ne voli kada padne mrak. Zato razmisli malo i reče da je lepo imati pravu kuću. Ote joj se uzdah.

Vreme provodi na ulicama grada. Prosi. Najčešće stiže sa svoje  periferije u centar, jer tu ima više ljudi i veće su joj šanse da dobije novac. Ono što „zaradi“ obično potroši na hranu.

– Kupim pljeskavicu i sok. A znaš šta uradim sa ostatkom para? Sakrijem za sutradan da imam.

– Umeš li da štediš?

– Da. Ne može svakog dana da se zaradi isto. I nisi uvek za prošnju.

Kasandra voli, kao i svi njeni vršnjaci, da se igra. Nema igračke. Nije nikada dobila novu lutku, a toliko ih je viđala u izlozima dok je švrljala gradom bez cilja, ne znajući kako da utroši vreme.

– Znaš, nekada me mrzi da prosim. Stojiš, moliš, a ne znaš da li će ti dati pare ili ne.

Kaže da joj mama i tata rade: prodaju stvari na ulici, ali ima dana kada ne uspevaju da zarade, jer niko ne pazari. Tada nemaju da kupe ni hleb.

– Volela bih da imam svoju sobu i puno igračaka. Prvo lutku, pa sve ostalo, da je češljam, doterujem.

– Barbiku.

Lutke su nešto sasvim obično mnogim devojčicama koje rastu uz roditelje, ali za nju je lutka bila i ostala samo san.

– A učenje?

– Sačekaj da dođe jesen. Leti se ne uči.

Sestre idu u školu. I ona je bila s njima.

– Šta ćeš da radiš kad porasteš? Od čega ćeš da živiš?

– Ne znam.

Zato Kasandri i devojčicama i dečacima poput nje koji dolaze u Svratište posvećuju posebnu pažnju. S njima razgovaraju stručnjaci i vaspitači da bi ih uverili koliko je škola važna.

Snežana Prljević

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”