Сања о новој лутки

Лепушкаста девојчица кратке косе трчкара око стола, загледа у папир и оловку, али неће да прича о себи. Када је увидела да друга деца то раде, пришла је и села поред мене.

– Како се зовеш?

– Касандра.

– Имаш лепо име.

– Да, и мени се допада. Знаш, има девојчица које би волеле да се зову као ја, али су им маме и тате дали друга имена.

– Колико имаш сестара и браће?

– Немам брата, имам сестре.

– Колико их је?

Броји на танке прстиће: један, два, три. Престаје да броји.
– Три сестре. Једна се удала.

– Значи четири.

– Да.

– Идеш ли у школу?

– Не. Пошла сам у први разред и одустала. Нисам ни њега  завршила.

– Зашто?

Слеже раменима. Помало се стиди, скреће поглед и ћути.

Овде, у Свратишту, Касандру убеђују да треба да настави да иде у школу. Кажу јој да не може заувек да броји на прстиће и да не зна да чита и пише.

– Сада је и онако распуст – додаје и види се да је већ на пола одлуке да настави тек започето школовање.

Живи у бараци поред Дунава. Чесма је напољу. Нема ни струју. Каже да је навикла, али не воли када падне мрак. Зато размисли мало и рече да је лепо имати праву кућу. Оте јој се уздах.

Време проводи на улицама града. Проси. Најчешће стиже са своје  периферије у центар, јер ту има више људи и веће су јој шансе да добије новац. Оно што „заради“ обично потроши на храну.

– Купим пљескавицу и сок. А знаш шта урадим са остатком пара? Сакријем за сутрадан да имам.

– Умеш ли да штедиш?

– Да. Не може сваког дана да се заради исто. И ниси увек за прошњу.

Касандра воли, као и сви њени вршњаци, да се игра. Нема играчке. Није никада добила нову лутку, а толико их је виђала у излозима док је шврљала градом без циља, не знајући како да утроши време.

– Знаш, некада ме мрзи да просим. Стојиш, молиш, а не знаш да ли ће ти дати паре или не.

Каже да јој мама и тата раде: продају ствари на улици, али има дана када не успевају да зараде, јер нико не пазари. Тада немају да купе ни хлеб.

– Волела бих да имам своју собу и пуно играчака. Прво лутку, па све остало, да је чешљам, дотерујем.

– Барбику.

Лутке су нешто сасвим обично многим девојчицама које расту уз родитеље, али за њу је лутка била и остала само сан.

– А учење?

– Сачекај да дође јесен. Лети се не учи.

Сестре иду у школу. И она је била с њима.

– Шта ћеш да радиш кад порастеш? Од чега ћеш да живиш?

– Не знам.

Зато Касандри и девојчицама и дечацима попут ње који долазе у Свратиште посвећују посебну пажњу. С њима разговарају стручњаци и васпитачи да би их уверили колико је школа важна.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”