Pivo na festivalu

Ako ćemo po pravu, možda minuli "Bir fest", iliti domaćinskim rečnikom govoreći Festival piva i ne pripada toliko ovoj nedelji da bi zaslužio današnji prostor u medijima. Ali, ako ćemo po pravdi, sedmica je ipak beznačajan okvir da bi sputala slovo o najvećem suverenu civilizacije i prvosvešteniku poročnosti – pivu. Samim tim je i festival u njegovu slavu, ništa drugo do zvaničan delić vekovne terevenke...

Elem, kao u malo čemu drugome, među Beograđanima je vladao opšti konsenzus: pivo za predsednika. Barem tih nekoliko maliganskih dana. Mnogi, čak ni pod pretnjom "Kovinom", "Drajzerovom" i "Lazom", nisu ni za pedalj odstupili sa utvrđenog fronta: Kalemegdanska tvrđava– Kula Nebojša – priručni nužnici. Za šekspirovsku nedoumicu: "piti, ili ne piti" – tu nije bilo mesta.

Sve što pivska industrija može da ponudi – bilo je po šankovima. Po nešto dušmanskim cenama, doduše, al` šta da se radi. Jetra je kao dete. Ne pita imaš li  ili nemaš. Traži svoje...

Pivsko pijanstvo je, kada čovek malo bolje razmisli, u principu, jedna velika ideologija. Bezmalo utopija kojoj čovečanstvo vekovima, u trezvenosti, teži. Nema u njemu klasnih, rasnih, polnih ili starosnih podela. Svako sa svakim i svako svakome nazdravlja. Krigla nema predrasuda. Rakijiština je nešto drugo. Usamljeničko piće. Agresivno. Ali o njoj, neki drugi put.

Ima u pivarenju još mnogo toga dobrog. Uzmimo, na primer, već famoznu "tranziciju", taj strašni pojam kojim su čak i roditelji počeli da plaše neposlušnu decu. Zar pretrčavanje od šanka do najbližeg grmlja, u susret nasušnoj fiziologiji, nije školski primer uspešne tranzicije? Ako "betoniranje" inostranim ječmenim sokićima nije evropska integracija, šta je onda? Zar delirijumsko grljenje drveta nije personifikacija opšteprihvaćene borbe za zaštitu životne okoline...

Sve navedeno kazuje da je Festival piva mnogo više od banalnog shvatanja njegove suštine. Još je Fridrih Niče rekao da je čovek biće stvoreno da prevaziđe samoga sebe. Pa upravo su se tu, na festivalu, mnogi svojski trudili da učine baš to. Da prevaziđu sebe i svoje mogućnosti. Svaka im čast na tome. Da je pravde, ubuduće bi ih trebalo zvati filozofima, a ne alkoholičarima.

Ne sme se izostaviti ni istorijsko gledište cele priče. Stih jedne od naših najlepših pesama iz davnina kaže: "Ječam žnjela..." Doduše, pesnik nas je lišio saznanja da li ga je devojče iz pesme i destilovalo, ali se može pretpostaviti da je bilo i toga. Shodno tome, pivo je neposredna veđa iskona, sadašnjosti i budućnosti, pa ispijanje ogromnih količina pre vodi velikim saznanjima, nego slabostima organizma. Uz to, smeran i nepokolebljiv obilazak svih štandova i šankova je svojevrsno hodočašće čiji je krajnji cilj, kao i svakog takvog krstarenja, katarza, iliti pročišćenje. Možda više medicinsko negoli duhovno, ali pročišćenje je pročišćenje...

Neki su se tu, na poljančetu podno Pobednika, kleli da im se javio Svevišnji, lično. Kasnije je utvrđeno da je to ipak bilo medicinsko osoblje, a jarkoplavo svetlo – rotacija s kombija Hitne pomoći. Ali, to ne umanjuje njihovo produhovljenje.

Na kraju, kako to obično i biva, sve je uobličeno izborom za mis – Mokre majice. Istini za volju, malo su kome majice tu i bile suve, ali je ipak smelo osamnaesto devojče pobedilo za prsa oštru konkurenciju. To za prsa, shvatite doslovno.

Bilo kako bilo, čini se da se Beograd pomenutim festivalom i Sajmom erotike na najbolji način odužio svojim velikim ktitorima.

Ipak su to veliki legati za budućnost. I kada nas više ne bude bilo – oni će trajati. Traju već toliko...