Пиво на фестивалу

Ако ћемо по праву, можда минули "Бир фест", илити домаћинским речником говорећи Фестивал пива и не припада толико овој недељи да би заслужио данашњи простор у медијима. Али, ако ћемо по правди, седмица је ипак безначајан оквир да би спутала слово о највећем суверену цивилизације и првосвештенику порочности – пиву. Самим тим је и фестивал у његову славу, ништа друго до званичан делић вековне теревенке...

Елем, као у мало чему другоме, међу Београђанима је владао општи консензус: пиво за председника. Барем тих неколико малиганских дана. Многи, чак ни под претњом "Ковином", "Драјзеровом" и "Лазом", нису ни за педаљ одступили са утврђеног фронта: Калемегданска тврђава– Кула Небојша – приручни нужници. За шекспировску недоумицу: "пити, или не пити" – ту није било места.

Све што пивска индустрија може да понуди – било је по шанковима. По нешто душманским ценама, додуше, ал` шта да се ради. Јетра је као дете. Не пита имаш ли  или немаш. Тражи своје...

Пивско пијанство је, када човек мало боље размисли, у принципу, једна велика идеологија. Безмало утопија којој човечанство вековима, у трезвености, тежи. Нема у њему класних, расних, полних или старосних подела. Свако са сваким и свако свакоме наздравља. Кригла нема предрасуда. Ракијиштина је нешто друго. Усамљеничко пиће. Агресивно. Али о њој, неки други пут.

Има у пиварењу још много тога доброг. Узмимо, на пример, већ фамозну "транзицију", тај страшни појам којим су чак и родитељи почели да плаше непослушну децу. Зар претрчавање од шанка до најближег грмља, у сусрет насушној физиологији, није школски пример успешне транзиције? Ако "бетонирање" иностраним јечменим сокићима није европска интеграција, шта је онда? Зар делиријумско грљење дрвета није персонификација општеприхваћене борбе за заштиту животне околине...

Све наведено казује да је Фестивал пива много више од баналног схватања његове суштине. Још је Фридрих Ниче рекао да је човек биће створено да превазиђе самога себе. Па управо су се ту, на фестивалу, многи својски трудили да учине баш то. Да превазиђу себе и своје могућности. Свака им част на томе. Да је правде, убудуће би их требало звати филозофима, а не алкохоличарима.

Не сме се изоставити ни историјско гледиште целе приче. Стих једне од наших најлепших песама из давнина каже: "Јечам жњела..." Додуше, песник нас је лишио сазнања да ли га је девојче из песме и дестиловало, али се може претпоставити да је било и тога. Сходно томе, пиво је непосредна веђа искона, садашњости и будућности, па испијање огромних количина пре води великим сазнањима, него слабостима организма. Уз то, смеран и непоколебљив обилазак свих штандова и шанкова је својеврсно ходочашће чији је крајњи циљ, као и сваког таквог крстарења, катарза, илити прочишћење. Можда више медицинско неголи духовно, али прочишћење је прочишћење...

Неки су се ту, на пољанчету подно Победника, клели да им се јавио Свевишњи, лично. Касније је утврђено да је то ипак било медицинско особље, а јаркоплаво светло – ротација с комбија Хитне помоћи. Али, то не умањује њихово продуховљење.

На крају, како то обично и бива, све је уобличено избором за мис – Мокре мајице. Истини за вољу, мало су коме мајице ту и биле суве, али је ипак смело осамнаесто девојче победило за прса оштру конкуренцију. То за прса, схватите дословно.

Било како било, чини се да се Београд поменутим фестивалом и Сајмом еротике на најбољи начин одужио својим великим ктиторима.

Ипак су то велики легати за будућност. И када нас више не буде било – они ће трајати. Трају већ толико...