U našem filmu žene umeju da vole

Palić – Posle učešća na filmskim festivalima u Novom Sadu (Sinema siti), Taormini i Puli, omnibus „Neke druge priče”, u režiji pet rediteljki iz republika nekadašnje SFRJ, uvršćen je u program „Paralele i sudari” 17. festivala evropskog filma na Paliću. Idejni tvorac ovog filma o materinstvu i životu reproduktivne generacije u modernom dobu nezavisnih balkanskih država, osmislio je kritičar i producent Nenad Dukić, a srpsku priču, u kojoj igraju Nataša Ninković i Sergej Trifunović, režirala je Ana Marija Rosi.

Sa kakvim izazovima ste se susreli posle zadatog koncepta Nenada Dukića?

Zajednički element u omnibusu je neophodnost, ako želite da film funkcioniše kao celina. U našem filmu to je pametno upakovano jer je Nenad Dukić taj zajednički imenitelj – rađanje i stvaranje novog života – postavio u širem smislu, pa smo koleginice i ja imale dovoljno prostora i mogućnosti da ga uklopimo u pet različitih priča, a da one funkcionišu kao jedan film. Kada smo završile film, dobile smo i neke nove zajedničke elemente na koje nismo računale.

Dobile smo priče o zemljama u kojima živimo, koje mirišu na posledice odluka iz naše, ne tako davne prošlosti, na naše razlike i sličnosti, na karakter i mentalitet naroda sa ne baš srećnom istorijom. Dobili smo i film u kojem su glavne junakinje pet mladih žena koje su jake i odlučne, i svaka na svoj način spremna da donosi odluke i da iza tih odluka stoji.

Ne znam da li je to posledica ženskog rukopisa, ili filmski odraz neke nove tranzicione, balkanske žene 21. veka. Žene u našem filmu su pametne i komplikovane, one umeju da vole, da se za to bore, da menjaju i sebe i druge...

Na čemu ste insistirali u odgovoru na tematski ram filma – materinstvo i slike života mladih u republikama nekadašnje SFRJ, a sada zasebnim državama?

Želela sam da se bavim zločinom, osvetom, sposobnošću da se iskobeljaš iz situacije u koju te život baci a koja je poslednje što si želeo u životu, o mogućnosti da uzmeš stvar u svoje ruke i prelomiš.

Zanimalo me je da li je zločin, sam po sebi, uvek posledica nekog prethodnog zlodela, i da li to klupko može ikako da se prekine. Formalno, pričala sam priču o muškarcu i ženi koji se sreću u novogodišnjoj noći u Urgentnom centru u Beogradu...

Vaš film je još jedan u nizu koji pokazuje da je snaga evropskog filma u koprodukcijama. Koliko su one šanse za autore, a koliko ograničenje?

Niko nikome ne brani da snima film od novca iz jedne zemlje i da za proizvod ima „čisti” srpski, hrvatski, bosanski film... Koprodukcija nije korporacija koja vam diktira pravila, ni banka koja vam uslovljava zajam kamatom, ni preki sud. To je samo posledica.

U vreme kada je film ozbiljno ugrožen kao umetnost, i kada vam je u interesu da proširite tržište ne bi li što više ljudi videlo film, kada mnogo veće kinematografije od nas udružuju energiju i kapital da bi dobili što kvalitetniji i zdraviji proizvod, u vreme kada u Srbiji postoji groblje bioskopa jer pola zemlje živi na „Farmi”, kad nemate ni čestiti studio, ni laboratoriju, koprodukcije više nisu izbor, već neminovnost.

I. Aranđelović