Igrice umesto udžbenika

Osmehnuti i razdragani, trčali smo prašnjavim ulicama Dorćola, jurili opijeni za dečačkom slavom po skrivenim lagumima i mekanom zelenilu Kalemegdana. Među zubima čvrsto smo stiskali imena naših ljubavi, ali i iskrenu veru u drugarstvo i dobrotu. Bili smo srećni. Utakmicu fudbala, koju smo igrali između zgrada, ne bismo menjali ni za šetnju oblacima. Onda je neko ugasio svetlo, otišli smo na spavanje i – probudili se kao odrasli ljudi. Veseli smeh i trk brži od pameti, tako svojstven deci, danas ne zvone često gradskim parkovima, gradskim ulicama, ali ni Dorćolom koji prekriva patina. Dece jeste sve manje, ipak, problem nije samo u tome.

Gde provode vreme današnji desetogodišnjaci, današnji četrnaestogodišnjaci? Odgovor na ovo pitanje potražili smo od dr Ivane Aleksić, specijaliste neuropsihijatrije – psihoterapeuta i stručnjaka kada su u pitanju problemi mladih. Ona kaže:

– Današnja deca su rođena u eri kompjutera, u dobu tehnološke ekspanzije. Moja hipoteza jeste da su generacije devedesetih teško podnosile objektivnu stvarnost ispunjenu mnogim teškoćama i izraženom agresivnošću u društvu.

– Virtuelna realnost, ona koja postoji u igricama i na Internetu, jeste za decu tog uzrasta, u izvesnom smislu, bila spasonosna. Porodica je tokom devedesetih doživela duboku krizu. Generacije rođene 1978. i kasnije "izgubile su kompas" posmatrajući kako sistem vrednosti njihovih roditelja više ne funkcioniše – kaže Aleksićeva.

S obzirom na to da deca uglavnom idu linijom manjeg otpora, beg u virtuelni svet je njihov očekivani izbor.

– Deci je neophodna potvrda sopstvenih kvaliteta: ona žele da se osećaju bolje i potrebno im je da se osete jakim, moćnim. Svet igara im to pruža – u igricama možete biti i veliki čarobnjak na letećem ćilimu i snažni, neustrašivi ratnik – veli Aleksićeva i napominje da su igrice i Internet promenili svet tinejdžera, ali i onih mlađih.

Najmlađi Beograđani žele da pobegnu od osećaja praznine. Njima nedostaje motiv kako bi učinili nešto za sebe: dečaci i devojčice ne ulažu trud u ostvarivanje važnih ciljeva, jer trud je teško uložiti kada nema bazične energije radosti življenja. Ta energija bi trebalo da se stvara i da postoji u porodici, a roditeljski dom je mesto gde bi deca trebalo da se osećaju vrednom i ostvarenom.

Dr Ivana Aleksić tvrdi da deca danas, nažalost, nemaju dobro mišljenje o sebi. Ona opominje da im porodica ne pomaže u popravljanju takve slike, dok virtuelni svet mladom naraštaju, ipak, pruža određeno zadovoljstvo.

– U igricama najmlađi dobijaju neposrednu gratifikaciju sposobnosti. Ukoliko dobro igraju igricu – preći će na sledeći nivo u kratkom vremenskom periodu. To je za njih konkretnije od ulaganja truda u učenje kako bi se posle izvesnog vremena dobila dobra ocena – tvrdi Aleksićeva.

Beogradske igraonice i internet klubovi otvoreni su 24 časa i u njih može ući svako, jer nema starosne granice. Radnik zaposlen u jednoj od mnogobrojnih gradskih igraonica kaže da su veoma mladi Beograđani najčešći posetioci.

– Dečaci uzrasta od osam do šesnaest godina su naši verni gosti, ima starijih, ali i devojaka. Najpopularnije su igre sa dosta nasilja u sebi: "Kaunter strajk" i "Vorkraft" – veli sagovornik "Politike" i ističe nekoliko neobičnih detalja:

– Pre izvesnog vremena je osmogodišnji dečak proveo popodne i celu noć igrajući se na računaru. Majka ga je potražila tek narednog dana i u jedanaest časova odvela kući. Drugom je prilikom trinaestogodišnji dečak, inače, redovni posetilac naše igraonice, izgrizao kompjuterski kabl nezadovoljan svojim učinkom u igri – zbunjeno je zaključio mladić zaposlen u igraonici.

Dr Ivana Aleksić smatra da su ovo ekstremni slučajevi, ali napominje:

– Roditelji koji se suočavaju sa ovakvim ponašanjem svoje dece najčešće nastupaju agresivno i autoritativno: "Zašto se toliko igraš, sedi i uči!" ili "Po čitav dan buljiš u monitor, kakav ćeš čovek postati kada si sad toliko lenj?!" Ovo je pogrešan pristup.

– Na roditeljima je odgovornost da detetu pomognu u formiranju ispravnog sistema vrednosti – znanju i sticanju istog se mora vratiti značaj. Kada dete uspe da izgradi zdrave prioritete i nauči da bude zadovoljno jer je vredno učilo, onda je ono uspelo da ostvari viši nivo zadovoljstva sobom, a to je put ka zrelosti– zaključila je naša sagovornica.

Možda sa zrelošću i promenom sistema vrednosti beogradske dece dođe i potreba da u kraju odigraju utakmicu fudbala, ili da veseli protrče Kalemegdanom – u potrazi za nekim novim snovima, lepšim od onih koje budni sanjaju za računarom.