Игрице уместо уџбеника

Осмехнути и раздрагани, трчали смо прашњавим улицама Дорћола, јурили опијени за дечачком славом по скривеним лагумима и меканом зеленилу Калемегдана. Међу зубима чврсто смо стискали имена наших љубави, али и искрену веру у другарство и доброту. Били смо срећни. Утакмицу фудбала, коју смо играли између зграда, не бисмо мењали ни за шетњу облацима. Онда је неко угасио светло, отишли смо на спавање и – пробудили се као одрасли људи. Весели смех и трк бржи од памети, тако својствен деци, данас не звоне често градским парковима, градским улицама, али ни Дорћолом који прекрива патина. Деце јесте све мање, ипак, проблем није само у томе.

Где проводе време данашњи десетогодишњаци, данашњи четрнаестогодишњаци? Одговор на ово питање потражили смо од др Иване Алексић, специјалисте неуропсихијатрије – психотерапеута и стручњака када су у питању проблеми младих. Она каже:

– Данашња деца су рођена у ери компјутера, у добу технолошке експанзије. Моја хипотеза јесте да су генерације деведесетих тешко подносиле објективну стварност испуњену многим тешкоћама и израженом агресивношћу у друштву.

– Виртуелна реалност, она која постоји у игрицама и на Интернету, јесте за децу тог узраста, у извесном смислу, била спасоносна. Породица је током деведесетих доживела дубоку кризу. Генерације рођене 1978. и касније "изгубиле су компас" посматрајући како систем вредности њихових родитеља више не функционише – каже Алексићева.

С обзиром на то да деца углавном иду линијом мањег отпора, бег у виртуелни свет је њихов очекивани избор.

– Деци је неопходна потврда сопствених квалитета: она желе да се осећају боље и потребно им је да се осете јаким, моћним. Свет игара им то пружа – у игрицама можете бити и велики чаробњак на летећем ћилиму и снажни, неустрашиви ратник – вели Алексићева и напомиње да су игрице и Интернет променили свет тинејџера, али и оних млађих.

Најмлађи Београђани желе да побегну од осећаја празнине. Њима недостаје мотив како би учинили нешто за себе: дечаци и девојчице не улажу труд у остваривање важних циљева, јер труд је тешко уложити када нема базичне енергије радости живљења. Та енергија би требало да се ствара и да постоји у породици, а родитељски дом је место где би деца требало да се осећају вредном и оствареном.

Др Ивана Алексић тврди да деца данас, нажалост, немају добро мишљење о себи. Она опомиње да им породица не помаже у поправљању такве слике, док виртуелни свет младом нараштају, ипак, пружа одређено задовољство.

– У игрицама најмлађи добијају непосредну гратификацију способности. Уколико добро играју игрицу – прећи ће на следећи ниво у кратком временском периоду. То је за њих конкретније од улагања труда у учење како би се после извесног времена добила добра оцена – тврди Алексићева.

Београдске играонице и интернет клубови отворени су 24 часа и у њих може ући свако, јер нема старосне границе. Радник запослен у једној од многобројних градских играоница каже да су веома млади Београђани најчешћи посетиоци.

– Дечаци узраста од осам до шеснаест година су наши верни гости, има старијих, али и девојака. Најпопуларније су игре са доста насиља у себи: "Каунтер страјк" и "Воркрафт" – вели саговорник "Политике" и истиче неколико необичних детаља:

– Пре извесног времена је осмогодишњи дечак провео поподне и целу ноћ играјући се на рачунару. Мајка га је потражила тек наредног дана и у једанаест часова одвела кући. Другом је приликом тринаестогодишњи дечак, иначе, редовни посетилац наше играонице, изгризао компјутерски кабл незадовољан својим учинком у игри – збуњено је закључио младић запослен у играоници.

Др Ивана Алексић сматра да су ово екстремни случајеви, али напомиње:

– Родитељи који се суочавају са оваквим понашањем своје деце најчешће наступају агресивно и ауторитативно: "Зашто се толико играш, седи и учи!" или "По читав дан буљиш у монитор, какав ћеш човек постати када си сад толико лењ?!" Ово је погрешан приступ.

– На родитељима је одговорност да детету помогну у формирању исправног система вредности – знању и стицању истог се мора вратити значај. Када дете успе да изгради здраве приоритете и научи да буде задовољно јер је вредно учило, онда је оно успело да оствари виши ниво задовољства собом, а то је пут ка зрелости– закључила је наша саговорница.

Можда са зрелошћу и променом система вредности београдске деце дође и потреба да у крају одиграју утакмицу фудбала, или да весели протрче Калемегданом – у потрази за неким новим сновима, лепшим од оних које будни сањају за рачунаром.