Utisci iz „Balkan“ sveske

Ciča zima u Njujorku, značajni američki pisac Don de Lilo dolazi na intervju sa tamnim naočarima i bejzbol kapom, obavijen kabastom odećom, bezvoljno osmatra stolicu, zatim seda, i očekuje pitanje od novinara (a poznato je da novinare ne voli).

Zatim od sagovornika čuje: „Da li Vi u svojim delima pokušavate da pronađete odgovor na pitanje kako poraziti smrt?”

De Lilo zastaje, skida naočare, svlači kaput, i odgovara sagovorniku: „U, pa, morao bih da razmislim, ovo je stvarno duboko pitanje”. Već je očaran. Njegov sagovornik je srdačni i inteligentni Španac Edvardo Lago, i sam književnik, ovenčan jednom od najvažnijih španskih književnih nagrada „Nadal” za 2006. godinu, za svoj prvi roman „Zovi me Bruklin”. Lago je ovih dana gost Beograda i svog izdavača Grafičkog ateljea „Dereta”, koji je pored pomenute knjige objavio i njegov drugi roman „Kradljivac mapa”, u prevodu Sandre Nešović.

Ono što objašnjava razgovor sa De Lilom, jeste podatak da je Lago u književnom novinarstvu postao poznat i po intervjuima sa uglednim piscima poput Filipa Rota, Česlava Miloša, Salmana Ruždija, Breta Istona Elisa, Normana Majlera, Pola Ostera.

Lago lako i opušteno govori o sebi, o tome da je najveći deo života proveo u Madridu, sve dok se 1987. godine nije preselio u Njujork. U ovom velikom gradu, koji je za mnoge svet u malom, Lago predaje na koledžu „Sara Lorens”, direktor je Instituta „Servantes”, piše kratke priče za neke od najznačajnijih književnih časopisa u Evropi i Americi, a 2001. godine dobio je nagradu „Bartolomi Marč” za književnu kritiku, za studiju o prevodu na španski jezik „Ulisa” Džejmsa Džojsa.

Edvardo Lago veruje da od mašte i volje u velikoj meri zavisi kvalitet života, a kao pisac teži da u čitaocu probudi svojevrsnu pobunu protiv kolotečine. Kaže da za njega nijedna priča nikada nije završena, a piše od svoje osme godine. Njegov roman „Zovi me Bruklin” govori o novinaru „Njujork posta”, koji na vest o smrti svog prijatelja odlazi u jedan motel u Bruklinu, gde pronalazi njegov nedovršeni roman. Prema želji autora, ova knjiga trebalo bi da stigne do jedne čitateljke, kojoj tek treba ući u trag. „Kradljivac mapa” je podsetnik o tome kako se pričaju priče, a u ovom romanu čitaju ih ljudi širom sveta, na Internetu, krećući se u svetu arapskih, keltskih i jevrejskih mitova.

– Kada sam u svojim tridesetim godinama odlučio da živim u Njujorku, najpre zbog osećanja bliskosti i lepote različitosti koju je u meni izazvao, promenio se i moj način poimanja sveta i književnosti. Počeo sam da pišem intenzivnije i uvek sam uz sebe imao svesku, koju sam nazvao „Bruklin”. Sada, na primer, imam svesku „Balkan”. Tako zapisujem sve utiske, od kojih zatim nastaju priče. Prijatelji pisci i moj izdavač Antonija Kerigan, posle šest godina od nastanka romana „Zovi me Bruklin”, nagovorili su me da ga objavim. Nisam ni slutio da će postići tako veliki uspeh, i bio sam u šoku kada sam dobio nagradu „Nadal”. Ubrzo sam osetio i odgovornost, dar i kaznu, kao i strah, koje donosi uloga pisca. Dok sam se u „Bruklinu” bavio bezvremenošću proznog stvaranja, u drugom romanu „Kradljivac mapa” više sam govorio o ukrštanju različitih kulturnih tradicija u našem vremenu, i na Internetu, kaže Edvardo Lago, dodajući i to da ne misli da je Internet promenio tradicionalno shvatanje književnosti, koja u stvari samo menja oblike.

Za Edvarda Laga pričanje priča je iskonska potreba čoveka, koji hoće da shvati suštinu ljubavi, života i smrti. U svojim knjigama putuje kroz prostor i vreme, ali uvek podstrek nalazi u nekom konkretnom događaju. Pripoveda da je u Indiji sreo čoveka čije reči nije razumeo, ali mu je on, samom svojom pojavom, poslužio za poglavlje Absalam u „Kradljivcu mapa”. Međutim, Lago smatra da je upravo na piscima i pesnicima najveći zadatak objašnjenja pitanja koja oduvek muče čoveka.

– Servantes i Džojs veliki su pisci koje niko nije uspeo da nadmaši. Prvi, zbog obilja nezaustavljive mašte, a drugi zbog beskonačne sklonosti ka eksperimentu. Zbog toga su prevazišli nacionalno, i postali univerzalni – podseća Lago, uz napomenu da velikima smatra i Dostojevskog, Kiplinga, Džozefa Konrada.

Imajući sreću da razgovara sa nekima od najvažnijih književnika našeg vremena, i da se sa njima „prepozna”, Lago opisuje čudnu datost inspiracije. Kaže da je zanimljiv susret bio i sa Džonom Ašberijem, koji ne zna ni zašto, ni o čemu piše. Samo sedeći u nekom kafeu hvata zvuke u prolazu, i stvara u vitmenovskom stilu, pesme koje nisu ni nastale zbog razumevanja.

– Česlav Miloš takođe nije znao zbog čega piše. Govorio je: „Samo mi je dato, a od koga, ne znam, radije ga ne imenujem”. Filip Rot književno stvaralaštvo doživljava kao silazak u rudnik, kao mučni rad, uz još bolniji izlazak – kaže Edvardo Lago. Ipak, njegovo druženje sa De Lilom poprimilo je čudne prizvuke. U toku jednog razgovora veliki pisac je ustao i zatražio da ga izvini, uz molbu: „Ostalo mi je još malo godina života, i moram da ih upotrebim na pisanje”.

Marina Vulićević