Bahato, pa šta

Vladajuća koalicija protiv Agencije za borbu protiv korupcije sada vodi sa 2:0. Nakon što je, uz pomoć Ustavnog suda, zaustavila primenu onog dela zakona po kome su svi funkcioneri morali da se odluče za samo jednu fotelju, sada je, izmenama zakona, i definitivno omogućila svim odbornicima i poslanicima da uz to budu šta god još žele – gradonačelnici, predsednici opština direktori javnih preduzeća... Agenciji sada ostaje da, opet pred Ustavnim sudom, proveri da li je amandman kojim je zakon promenjen suprotno svakom prethodnom dogovoru vlade i Agencije, još i protivustavan.

A do tada oko pet do šest hiljada lokalnih i malo viših funkcionera, koliko ih je, po procenama agencije obuhvaćeno spornim Batićevim amandmanom, moći će da uživa u prvoj pobedi u borbi za dokazivanje kako zakoni i ne treba da važe za one koji ih donose, nego za ostale.

I da ne bude zabune, svako ko obezbedi glasove većine poslanika može da promeni zakon i svaka vlast može da donosi zakone kakve želi. I čak nije problem ni u tome koliko su (ne) sporni argumenti za ovakvu promenu zakona. Problem je samo bahatost sa kojom predstavnici vlasti brane svoje pozicije i lične interese, na štetu opštih.

 Ta vrsta bahatosti već je viđena i kad je revizor ocenio da nisu baš sva ministarstva zakonito trošila budžetske pare i kad se ombudsman usudio da se pobuni protiv Zakona o elektronskim komunikacijama. Munjevito i veoma žestoko obojica su optužena za vođenje hajke protiv parlamenta, odnosno vlade.

Da stvar bude još gora, reč je o relativno bezazlenim stvarima, posebno kad je pitanju izveštaju revizora. Šta tek može da se očekuje kada bude počeo da se bavi, recimo, javnim nabavkama? Ista je stvar i sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Duple funkcije svakako nisu jedini, a daleko od toga i da su najznačajniji problem kojim Agencija treba da se bavi. Šta kad ozbiljno počne da proverava finansijske izveštaje stranaka ili imovinu funkcionera? Hoće li se menjati jedna po jedna odredba zakona, kako se dotakne nekoga iz vlasti?

Sva do sada, inače sporo i teško, formirana „kontrolna tela”, od Saveta za borbu protiv korupcije, preko ombudsmana, poverenika za informacije, zaštitnika građana, pa do Agencije za borbu protiv korupcije, namerno ili nenamerno, saplitana su na svakom koraku – od toga da im nisu obezbeđeni odgovarajući uslovi za rad, preko uskraćivanja sredstava za zapošljavanje odgovarajućih službenika pa do stalnih „prozivki” svaki put kada kažu nešto što se nekome vlastima na dopadne.

Koliko onda vrede sva zaklinjanja predstavnika vladajuće koalicije da joj je borba protiv korupcije prioritet? Koliko uspešna ta borba može biti ako se vodi samo dotle dok ne podrazumeva i žrtvovanje partijskih interesa ili ličnih sujeta. I da li je onda ikome još čudno što je Srbija po indeksu percepcije korupcije neprekidno daleko ispod 100. mesta, među afričkim zemljama u kojima je korupcija stvar tradicije.