Istina, pa pomirenje

Rečitije od reči bile su slike kao dokaz minimalnih razlika između ekstremnih nacionalista s oba kraja srpsko-hrvatske dijagonale. Ako se zanemare kape, glave pod njima gotovo su iste po onom što misle (ako uopšte misle) i po načinu na koji to izražavaju. Zajapurena lica i razulareno seirenje...Dernjava kao pesma i đipanje kao igranje... Rafali u nebo i unaokolo... I mnogo rakije, naravno.

Najnoviji primer viđen je ovih dana u izveštajima o tome kako su neki „hrvatski branitelji” proslavljali petnaestu godišnjicu „vojno-redarstvene akcije” nazvane „Oluja”. Televizija je bila nezamenljiv svedok i nijedno tumačenje za trenutno stanje stvari neće moći da prenebregne taj govor slika iz Tompsonovog zavičaja, glasniji od svih njegovih „domoljubnih” pesama zajedno.

Koliko je dragocena (i koliko može biti opasna) TV slika potvrdilo se u ponovnom gledanju dokumentarnog filma „Oluja nad Krajinom” autora Božidara Nikolića u produkciji zagrebačkog „Faktuma” iz 2001. godine. Da nije bilo stranih TV ekipa i snimatelja koji su uspeli da sačuvaju svoj materijal od uzapćenja, ne bi na videlo izbile strahote koje je za sobom ostavila ova oluja – spržena zemlja, opustošene kuće, pobijena marva. A i leševi preklanih već bi bili negde sklonjeni.

Da nije ovog filma, koji je 7.avgusta ponovo prikazan na televiziji B92 info, ne bi bilo toliko neophodnog podsećanja da je svaka strana na ovom krvavom terenu imala svoje generale koji su „garantovali bezbednost”i miran odlazak svih civila „svojima” da bi odmah zatim usledili progoni, šikaniranja i egzekucije. Negde Mladić, negde Čermak, a svuda ratni zločini.

I dok aktuelni predsednici nastoje da politikom ublaže grehe svojih prethodnika – i mediji bi mogli da priznaju sopstvene te da se zdušnije uključe u projekt „Istina i pomirenje”.Drugim rečima, da još više istražuju i da svedoče. Na način, recimo, kako je to učinio novinar B92 Peđa Obradović emisijom „Koja je moja zemlja” otišavši do Knina, Benkovca i okoline da sazna ne samo kako je stvarno bilo leta Gospodnjeg 1995. nego i da zabeleži kako je deset godina kasnije.

Na tom tragu je i emisija iz ciklusa „Trag” autora Sima Budimira (Zrenjaninsko dopisništvo RTS-a) koji je nedavno boravio u Ravnim Kotarima interesujući se kako sada tamo žive malobrojni Srbi povratnici. Pričali su mu koliko bi im mnogo značilo da se vrate sva uzurpirana srpska imanja, da se dođe do jednog traktora, do jedne krave makar, a pre svega da bude više starih zemljaka i dobrih suseda.

No, u selu Zalužane rekli su mu da „ide na boljitak”, u Zadru da je „sigurnosno i psihološki bolje”. Pa i to je nešto.