F(r)aze štrajka

„Vruća socijalna jesen”, fraza toliko puta ponovljena prethodnih godina, po dometu (ne)originalnog preti da sa trona otrcanosti smakne kompletan verbalni opus komentatora fudbalskih utakmica srpske reprezentacije, pa i „planom i programom utvrđen” tematski okvir za pismeni zadatak u prvom tromesečju, poznat i kao „zrije žuta jesen, korpu voća nosi”. Izlizana poput blokeja na poštarskim cipelama, sintagma odavno više ne uzbuđuje nikog, i malo ko stvarno mozga o problemu koji čuči u njenom dvorištu dovoljno golem da pobudi, ne tremu, već infarkt društvenog miokarda. To jest, malo ko dok ulice ne padnu pod opsadu.

Dimenzije opasnosti od svikavanja na tradicionalne pretnje lumpenproleterijata da će prvog septembra blokirati ulicu, prugu, preduzeće, most, ministarstvo, dom vojske i zgradu zadruge otuda su merljive jedino sa intenzitetom šoka koji nas strefi za volanom kad shvatimo da za dopremanje trudne nam supruge do „Narodnog fronta” imamo šest minuta, a ljutitim radnicima u kampu na ulici ne pada na pamet da saobraćajnicu oslobode još cirka 16 sati. Jednak je i bes tinejdžera kada poveže da će svaki radni dan kojim mu je zbog učiteljskog nezadovoljstva prolongiran raspust morati da otplati omiljenom mu subotom.

Koga onda moralno kriviti za kolaps kada nastupi? Državu, koja se na zahteve plavih kragni 364 dana godišnje odaziva koliko i gluvo kuče, ili radnike koji u očaju potežu najljući štrajkački princip: „Ako mi ginemo, svi ćete sa nama”.

Tri velike pretnje do sada upućene su javnom funkcionisanju gradova u Srbiji. Taksisti i autoprevoznici iz petnaestak udruženja oštre se da 1. septembra parkiraju posred najprometnijih ulica ako vlada ne usvoji zahtev o odlaganju fiskalizacije i smanjenju nameta na gorivo i registraciju, prosleđen joj još zimus posle nezapamćenog haosa u Beogradu na minus deset. Nastavnici učlanjeni u Uniju sindikata prosvetnih radnika Srbije istog će dana sa prestoničkog Trga Nikole Pašića pešice u šetnju do zgrade vlade, jer, vele, ministar Žarko Obradović od aprila nije mrdnuo da sprovede Program za stabilan obrazovni sistem (čitaj: poveća im plate), a 18.000 građevinskih radnika planira da 8. septembra obustavi rad na svim gradilištima na jedan sat kako bi podsetili državu da od oprosta milijardu nenaplaćenih evra nema ništa i da više ne pristaju da gledaju kako strani neimari dobijaju tendere, a domaća operativa zbog nelikvidnosti umire kao sužanj.

„Vruća socijalna jesen” do septembra će ostati novinska vest koju retko ko čita, država će u skučenom prostoru pod gvozdenom šapom MMF-a pokušati da pokrpi štof bez konca, a građani će opet proći najgore, dok čekaju da se ulica odblokira, deca krenu u školu i rokovi za izgradnju objekata plaćenih iz njihovog džepa ispoštuju. Do sledećeg avgusta kada ćemo opet prevrtati očima na otrcanu frazu, bez ideje kako da je stvarno izbacimo sa novinskih stubaca.