Nova pravila i za kredite

Dok se u, još važećem zakonu o zaštiti potrošača iz 2005. godine pitanje potrošačkih kredita pominje u svega dva člana, novim zakonskim rešenjima između davaoca kredita ili kreditnog posrednika, sa jedne strane, i potrošača sa druge strane, zaštita je znatno poboljšana. Specifični regulatorni režimi kojim su regulisani ugovorni odnosi povodom korišćenja potrošačkog kredita neophodno je da budu sistematizovani i usklađeni sa Direktivom 2008/48 koja definiše ugovore o potrošačkim kreditima. Ono što je pohvalno, u Nacrtu novog zakona o zaštiti potrošača išlo se i dalje i, na osnovu komparativne analize postojećih zakonskih rešenja odabranih zemalja članica Evropske unije, neka rešenja usvojena pomenutom direktivom su unapređena i to pre svega: pravila o posledicama docnje (pod uslovom da je potrošač bio upozoren o istim), o grejs periodu, o zahtevu davaoca kredita da potrošač isplati dug u celosti bez odlaganja u slučajevima kada se potrošač preterano zadužio i u slučaju zelenaštva.

Moderni ugovori o kreditiranju potrošača podrazumevaju ugovore, čije je odredbe unapred formulisao davalac kredita koji u ugovor unosi klauzule, kojima se što više nastoje zaštititi od rizika. Cilj ovih rešenja je da se ugovori o kreditima, bez obzira na formu zaduživanja, podvrgnu opštim pravilima kojima se nastoji pružiti zaštita potrošačima pre nego što dođe do zaključenja ugovora o potrošačkom kreditu, kao i u toku trajanja ugovora. U našoj praksi „potrošački kredit” je sinonim za namenske vanprivredne pozajmice sa fiksnim rokom, što je samo jedan od mnogih pojavnih oblika potrošačkog kredita. Činjenica da se novim zakonom nastoji obuhvatiti širok krug ugovora čijim zaključenjem nastaju odnosi povodom kreditiranja potrošača, ukazuje da je bilo neophodno da se u zakonu prihvati ekonomski pojam potrošačkog kredita „ugovor kojim davalac kredita odobrava ili se obavezuje da potrošaču odobri kredit u vidu odloženog plaćanja, zajma ili drugog finansijskog ustupka” (u smislu člana 3.3 (c) Direktive 2008/48). S tim u vezi bitno je naglasiti da se odredbe odnose na ugovore o potrošačkom kreditu, bilo da je reč o otvaranju tekućeg računa, odobravanju keš kredita ili namenskog kredita (za kupovinu tačno određene robe). Stoga zakon predviđa određena zajednička pravila za sve ugovore o potrošačkom kreditu, ali je zbog specifičnosti oblika potrošačkog kredita (npr. dozvoljeno prekoračenje tekućeg računa) bilo neophodno predvideti posebna pravila.

Novim zakonskim rešenjima definisano je da se kao davalac kredita može pojaviti samo onaj privredni subjekat koji ispunjava zakonom utvrđene uslove za obavljanje kreditnih poslova, odnosno prodaje na kredit (npr. proizvođači, prodavci na malo i sl.). Građanin koji daje novčane pozajmice drugim građanima isključen je iz obuhvata primene, jer ne obavlja bankarski, odnosno trgovački posao u smislu kreditiranja potrošača. Funkcionalni pristup koji je u zakonu prihvaćen počiva na činjenici da je potrošački kredit ekonomska kategorija koja zaključenjem nekog od oblika ugovora o potrošačkom kreditu prerasta u pravni pojam. Na taj način nastoje se zadovoljiti tri osnovne karakteristike potrošačkog kredita: odloženo vraćanje duga isplatom u obrocima u toku određenog perioda; postojanje finansijske koristi na strani potrošača i ugovorna obaveza potrošača o odloženom vraćanju u novčanom obliku. Zbog značaja namenskog potrošačkog kredita bilo je neophodno definisati i „povezani ugovor o potrošačkom kreditu” koji služi za finansiranje prodaje određene vrste robe, odnosno pružanja određene vrste usluga, a sa ugovorom o prodaji robe odnosno pružanju usluga čini jednu poslovnu celinu. Takođe, zbog sve većeg značaja kredita po osnovu kreditne kartice i prekoračenja tekućeg računa, bilo je neophodno posebno definisati „dozvoljeno” i „odobreno” prekoračenje računa. Izraz „overdraft” koji se navodi u Direktivi 2008/48 o ugovorima o potrošačkim kreditima preveden je kao „dozvoljeno prekoračenje računa”, dok je termin „overrunning” preveden kao „odobreno prekoračenje računa”. Dozvola je prethodna saglasnost, a odobrenje je naknadna saglasnost. Svrha je da se detaljnije predvidi o čemu je davalac kredita dužan da obavesti potrošača, čime su posebno naglašene obaveze davaoca kredita u slučaju kada mesečno prekoračenje računa premašuje ukupan iznos koji davalac kredita obično odobrava potrošačevom računu na mesečnom nivou. Ono što svakog potrošača treba da obraduje jeste jedan novi pristup kojim se trgovac (davalac kredita) obavezuje da ako prilikom javnog oglašavanja ugovora o potrošačkom kreditu pominje cenu ili kamatnu stopu navede na jasan, sažet i uočljiv način i kamatnu stopu, ukupnu cenu kredita, ukupan iznos kredita itd. Određeni članovi Nacrta zakona o zaštiti potrošača su u potpunosti posvećeni obavezi obaveštavanja potrošača u predugovornoj fazi. Time se davaoci kredita obavezuju da podatke koji su Aneksom dva i Aneksom tri Direktive 2008/48 predviđeni u formi Standardnog evropskog obrasca za obaveštenja o potrošačkom kreditu dostave potrošaču najkasnije 14 dana pre zaključenja ugovora o potrošačkom kreditu, a s obzirom na opšte uslove pod kojima odobrava kredit i eventualne posebne zahteve potrošača. Značaj ove obaveze je i u tome što će, ukoliko dođe do zaključenja ugovora, davalac kredita biti vezan ovim podacima. U tom smislu ovim članom se na nekoliko mesta pojačava zaštita potrošača uvođenjem obaveze informisanja o pojedinim činjenicama koje nisu predviđene direktivom.

Iako procenat neurednog izmirivanja obaveza po osnovu potrošačkog kredita u Srbiji (još uvek) nije alarmantan u poređenju sa nekim zemljama EU i zemljama iz regiona, zbog sprečavanja pojave prezaduženosti potrošača i svih negativnih posledica po potrošače koje su rezultat prezaduženosti, bilo je neophodno predvideti i obavezu savetovanja i procene kreditne sposobnosti potrošača u posebnom članu. Tako se predviđa opšta obaveza davaoca kredita da potrošaču da savet o tome da li traženi, odnosno ponuđeni kredit odgovara njegovim potrebama i imovnom stanju i da ga obavesti o bitnim obeležjima određenog kredita, njegovom značaju za potrošača, kao i o posledicama dužničke docnje. Obaveza davanja saveta je uređena članom 5. stav 6, Direktive 2008/48, a na zemljama članicama je da svojim pozitivnim pravom preciznije urede ovu obavezu. Ova specifična obaveza se može ograničiti na posebno rizične transakcije kao one čija vrednost prelazi određeni iznos, revolving kredite, refinansiranje kredita ili produženja roka za otplatu. Pored obaveze savetovanja, a upravo u cilju sprečavanja prezaduženosti potrošača sa jedne strane, i adekvatnog upravljanja rizicima s ciljem očuvanja stabilnosti finansijskog sistema, kao makroekonomskog cilja, predviđa se obaveza davaoca kredita da proceni kreditnu sposobnost potrošača (u skladu sa članom 8. Direktive 2008/48). Ovde se na prvom mestu ima u vidu Kreditni biro, ali i ostali potencijalni kreditni registri za fizička lica. Obaveza procene kreditnog rejtinga potrošača ne bi trebalo da se iscrpljuje samo u predugovornoj fazi, već bi takođe i pre svake značajnije izmene ukupnog iznosa kredita davalac kredita trebalo da ponovo proceni kreditnu sposobnost potrošača. U cilju postizanja veće pravne sigurnosti određeno je da se značajnijom izmenom smatra povećanje ukupnog iznosa kredita za najmanje 20 odsto. U pogledu zaštite privatnosti podataka i kontrole njihove tačnosti primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju podaci o ličnosti.

U najvećem broju zemalja kontinentalnog prava ugovor o potrošačkom kreditu mora imati pismenu formu.

Zoran Nikolić

Potpredsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije