Нова правила и за кредите

Док се у, још важећем закону о заштити потрошача из 2005. године питање потрошачких кредита помиње у свега два члана, новим законским решењима између даваоца кредита или кредитног посредника, са једне стране, и потрошача са друге стране, заштита је знатно побољшана. Специфични регулаторни режими којим су регулисани уговорни односи поводом коришћења потрошачког кредита неопходно је да буду систематизовани и усклађени са Директивом 2008/48 која дефинише уговоре о потрошачким кредитима. Оно што је похвално, у Нацрту новог закона о заштити потрошача ишло се и даље и, на основу компаративне анализе постојећих законских решења одабраних земаља чланица Европске уније, нека решења усвојена поменутом директивом су унапређена и то пре свега: правила о последицама доцње (под условом да је потрошач био упозорен о истим), о грејс периоду, о захтеву даваоца кредита да потрошач исплати дуг у целости без одлагања у случајевима када се потрошач претерано задужио и у случају зеленаштва.

Модерни уговори о кредитирању потрошача подразумевају уговоре, чије je одредбе унапред формулисаo давалац кредита који у уговор уноси клаузуле, којима се што више настоје заштитити од ризика. Циљ ових решења је да се уговори о кредитима, без обзира на форму задуживања, подвргну општим правилима којима се настоји пружити заштита потрошачима пре него што дође до закључења уговора о потрошачком кредиту, као и у току трајања уговора. У нашој пракси „потрошачки кредит” је синоним за наменске ванпривредне позајмице са фиксним роком, што је само један од многих појавних облика потрошачког кредита. Чињеница да се новим законом настоји обухватити широк круг уговора чијим закључењем настају односи поводом кредитирања потрошача, указује да је било неопходно да се у закону прихвати економски појам потрошачког кредита „уговор којим давалац кредита одобрава или се обавезује да потрошачу одобри кредит у виду одложеног плаћања, зајма или другог финансијског уступка” (у смислу члана 3.3 (ц) Директиве 2008/48). С тим у вези битно је нагласити да се одредбе односе на уговоре о потрошачком кредиту, било да је реч о отварању текућег рачуна, одобравању кеш кредита или наменског кредита (за куповину тачно одређене робе). Стога закон предвиђа одређена заједничка правила за све уговоре о потрошачком кредиту, али је због специфичности облика потрошачког кредита (нпр. дозвољено прекорачење текућег рачуна) било неопходно предвидети посебна правила.

Новим законским решењима дефинисано је да се као давалац кредита може појавити само онај привредни субјекат који испуњава законом утврђене услове за обављање кредитних послова, односно продаје на кредит (нпр. произвођачи, продавци на мало и сл.). Грађанин који даје новчане позајмице другим грађанима искључен је из обухвата примене, јер не обавља банкарски, односно трговачки посао у смислу кредитирања потрошача. Функционални приступ који је у закону прихваћен почива на чињеници да је потрошачки кредит економска категорија која закључењем неког од облика уговора о потрошачком кредиту прераста у правни појам. На тај начин настоје се задовољити три основне карактеристике потрошачког кредита: одложено враћање дуга исплатом у оброцима у току одређеног периода; постојање финансијске користи на страни потрошача и уговорна обавеза потрошача о одложеном враћању у новчаном облику. Због значаја наменског потрошачког кредита било је неопходно дефинисати и „повезани уговор о потрошачком кредиту” који служи за финансирање продаје одређене врсте робе, односно пружања одређене врсте услуга, а са уговором о продаји робе односно пружању услуга чини једну пословну целину. Такође, због све већег значаја кредита по основу кредитне картице и прекорачења текућег рачуна, било је неопходно посебно дефинисати „дозвољено” и „одобрено” прекорачење рачуна. Израз „overdraft” који се наводи у Директиви 2008/48 о уговорима о потрошачким кредитима преведен је као „дозвољено прекорачење рачуна”, док је термин „overrunning” преведен као „одобрено прекорачење рачуна”. Дозвола је претходна сагласност, а одобрење је накнадна сагласност. Сврха је да се детаљније предвиди о чему је давалац кредита дужан да обавести потрошача, чиме су посебно наглашене обавезе даваоца кредита у случају када месечно прекорачење рачуна премашује укупан износ који давалац кредита обично одобрава потрошачевом рачуну на месечном нивоу. Оно што сваког потрошача треба да обрадује јесте један нови приступ којим се трговац (давалац кредита) обавезује да ако приликом јавног оглашавања уговора о потрошачком кредиту помиње цену или каматну стопу наведе на јасан, сажет и уочљив начин и каматну стопу, укупну цену кредита, укупан износ кредита итд. Одређени чланови Нацрта закона о заштити потрошача су у потпуности посвећени обавези обавештавања потрошача у предуговорној фази. Тиме се даваоци кредита обавезују да податке који су Анексом два и Анексом три Директиве 2008/48 предвиђени у форми Стандардног европског обрасца за обавештења о потрошачком кредиту доставе потрошачу најкасније 14 дана пре закључења уговора о потрошачком кредиту, а с обзиром на опште услове под којима одобрава кредит и евентуалне посебне захтеве потрошача. Значај ове обавезе је и у томе што ће, уколико дође до закључења уговора, давалац кредита бити везан овим подацима. У том смислу овим чланом се на неколико места појачава заштита потрошача увођењем обавезе информисања о појединим чињеницама које нису предвиђене директивом.

Иако проценат неуредног измиривања обавеза по основу потрошачког кредита у Србији (још увек) није алармантан у поређењу са неким земљама ЕУ и земљама из региона, због спречавања појаве презадужености потрошача и свих негативних последица по потрошаче које су резултат презадужености, било је неопходно предвидети и обавезу саветовања и процене кредитне способности потрошача у посебном члану. Тако се предвиђа општа обавеза даваоца кредита да потрошачу да савет о томе да ли тражени, односно понуђени кредит одговара његовим потребама и имовном стању и да га обавести о битним обележјима одређеног кредита, његовом значају за потрошача, као и о последицама дужничке доцње. Обавеза давања савета је уређена чланом 5. став 6, Директиве 2008/48, а на земљама чланицама је да својим позитивним правом прецизније уреде ову обавезу. Ова специфична обавеза се може ограничити на посебно ризичне трансакције као оне чија вредност прелази одређени износ, револвинг кредите, рефинансирање кредита или продужења рока за отплату. Поред обавезе саветовања, а управо у циљу спречавања презадужености потрошача са једне стране, и адекватног управљања ризицима с циљем очувања стабилности финансијског система, као макроекономског циља, предвиђа се обавеза даваоца кредита да процени кредитну способност потрошача (у складу са чланом 8. Директиве 2008/48). Овде се на првом месту има у виду Кредитни биро, али и остали потенцијални кредитни регистри за физичка лица. Обавеза процене кредитног рејтинга потрошача не би требало да се исцрпљује само у предуговорној фази, већ би такође и пре сваке значајније измене укупног износа кредита давалац кредита требало да поново процени кредитну способност потрошача. У циљу постизања веће правне сигурности одређено је да се значајнијом изменом сматра повећање укупног износа кредита за најмање 20 одсто. У погледу заштите приватности података и контроле њихове тачности примењују се одредбе закона којим се уређују подаци о личности.

У највећем броју земаља континенталног права уговор о потрошачком кредиту мора имати писмену форму.

Зоран Николић

Потпредседник Националне организације потрошача Србије