Portret u "Pejzažu"

Dva dobra lika iz sveta koreografije "premostiće" dva beogradska ugledna festivala: dolazeći 40. Bitef i nešto mlađi – 38. Bemus, koji mu je za petama. Kao što smo već pisali, svojim "Baletom za život" slavni koreograf Moris Bežar će 30. septembra, u "Sava centru", svečano zatvoriti prvi i istovremeno otvoriti drugi festival.
Malo pre ovog njegovog spektakla, urađenog na muziku grupe "Kvin" i Mocarta a posvećenog pevaču Frediju Merkjuriju i igraču Horheu Donu, koje je "pokosila" sida, publika će moći da vidi "Poslednji pejzaž" našeg Jozefa Nađa, komad sa programa Bitefa ali svrstan i u nešto što su beogradski festivalski kreatori nazvali – Bemus pre Bemusa.

A sve što je tako označeno u vezi je sa Nađom, njegovim "Poslednjim pejzažom" i partnerom u toj predstavi, perkusionistom Vladimirom Tarasovim. Pomenuti "Pejzaž" Beograđani će moći da vide dve večeri, 25. i 26. septembra, ali neće to biti u Bitef teatru, kako je prvobitno bilo najavljivano. Zbog povećanog interesovanja publike, predstava se pomera sa Bajlonije na Cvetni trg, u ipak komfornije Jugoslovensko dramsko pozorište. Naredna dva dana (27. i 28.), međutim, u Bitef teatru će se, kako je i planirano, održati Radionica za mlade džez muzičare koju će voditi Vladimir Tarasov, Rus iz Litvanije, perkusionista, kompozitor, umetnik širokog izvođačkog spektra, mada džezer na prvom mestu. Radionica se ostvaruje u saradnji sa muzičkom školom "Stanković" i njenim đacima sa Odseka za džez (duvački instrumenti, udaraljke).  

Tako će, eto, izgledati Bemus pre Bemusa, a njegov središnji deo – "Poslednji pejzaž" – u stvari je svojevrsni autoportret autora Jozefa Nađa, naslikan scenskim sredstvima. Mađar iz Srbije, koji već četvrt veka živi i radi u Francuskoj, svoju rodnu Kanjižu uvek je nosio u srcu. Otisak toga vidi se u njegovim predstavama, a možda ponajviše u ovoj koju ćemo gledati početkom jeseni. Uostalom, Nađ svoje likovne preokupacije iskazuje i kroz sliku i fotografiju. Stari gost Bitefa na ovogodišnjem festivalu prvo će se predstaviti svojim "Minijaturama", izložbom crteža urađenih kineskim mastilom. Reč je o ciklusu iz 2000. godine, nekoj vrsti likovnih zabeleški što stvara utisak da prelistavamo intimni dnevnik ovog zaista osobenog umetnika. Izložba će biti otvorena 24. septembra, u 19 sati, u Muzeju pozorišne umetnosti.

Već dve decenije Jozef Nađ je u francuskom gradu Orleanu i direktor je tamošnjeg Nacionalnog centra za koreografiju, koji je, razume se, jedan od producenata "Poslednjeg pejzaža". Lane je ova predstava prikazana i na čuvenom pozorišnom festivalu u Avinjonu, u gradu u kome je u nekim dalekim, prošlim vremenima bilo i sedište Svete stolice. Nekadašnja papska palata danas je pretvorena u festivalsku pozornicu, a ovoga leta održan je jubilarni, 60. festival. I moglo bi se reći kako je u središtu zbivanja bio upravo Jozef Nađ. Prvo, kao počasni gost festivala, a potom i kao autor dve predstave koje je mogla videti publika u Avinjonu. Mađar iz Srbije, na dugom službenom putu u Francuskoj, koji je video sveta, uvek na raskršćima različitih umetnosti i kultura, i svojim novim komadima dao je neka neobična, "strana imena": japansko "Asobu" (Igra) i špansko "Paso Doble" (Dupli korak). U prvu predstavu uključio je i japanske igrače, a u drugu svog prijatelja španskog slikara Miguela Barsela.

– Dugo me je držalo njegovo delo. Gledao sam u Miguelovom ateljeu kako se rađaju njegove slike. I za mene je to bio izazov. Ono za čime moja umetnost neprestano traga – izjavio je Jozef Nađ.

To se pokazuje i u prostoru muzike. On pokušava da sa njome ostvari neke drugačije odnose. Deo te priče je i "Poslednji pejzaž", u kome je pozornicu podelio sa perkusionistom Vladimirom Tarasovim. Kaže: "Želim muzičare na sceni i to u ravnoteži sa drugima koji su tu prisutni. U operi muzičari su u onoj poznatoj "rupi", a ja hoću da ih izvučem iz tog prostora. Za sledeću godinu upravo pripremam jedan takav projekat, sa muzičarima na pozornici".

O Jozefu Nađu iza scene da kažemo da ne "boluje" od autoriteta, pošto ih i sam ne voli. Malo očekuje od onoga što se zove "audicija, CV, CD, kaseta...", najradije otkriva saradnike gledajući ih na sceni. Inače, obožava da o predstavi diskutuje sa igračima, muzičarima i drugima u tom umetničkom krugu. To bi se, recimo, moglo nazvati demokratskim odnosima u umetničkom procesu, ili tako nekako. Možda je, ipak, najbolje pogledati "Poslednji pejzaž", taj scenski (auto)portret Jozefa Nađa.