Портрет у "Пејзажу"

Два добра лика из света кореографије "премостиће" два београдска угледна фестивала: долазећи 40. Битеф и нешто млађи – 38. Бемус, који му је за петама. Као што смо већ писали, својим "Балетом за живот" славни кореограф Морис Бежар ће 30. септембра, у "Сава центру", свечано затворити први и истовремено отворити други фестивал.
Мало пре овог његовог спектакла, урађеног на музику групе "Квин" и Моцарта а посвећеног певачу Фредију Меркјурију и играчу Хорхеу Дону, које је "покосила" сида, публика ће моћи да види "Последњи пејзаж" нашег Јозефа Нађа, комад са програма Битефа али сврстан и у нешто што су београдски фестивалски креатори назвали – Бемус пре Бемуса.

А све што је тако означено у вези је са Нађом, његовим "Последњим пејзажом" и партнером у тој представи, перкусионистом Владимиром Тарасовим. Поменути "Пејзаж" Београђани ће моћи да виде две вечери, 25. и 26. септембра, али неће то бити у Битеф театру, како је првобитно било најављивано. Због повећаног интересовања публике, представа се помера са Бајлоније на Цветни трг, у ипак комфорније Југословенско драмско позориште. Наредна два дана (27. и 28.), међутим, у Битеф театру ће се, како је и планирано, одржати Радионица за младе џез музичаре коју ће водити Владимир Тарасов, Рус из Литваније, перкусиониста, композитор, уметник широког извођачког спектра, мада џезер на првом месту. Радионица се остварује у сарадњи са музичком школом "Станковић" и њеним ђацима са Одсека за џез (дувачки инструменти, удараљке).  

Тако ће, ето, изгледати Бемус пре Бемуса, а његов средишњи део – "Последњи пејзаж" – у ствари је својеврсни аутопортрет аутора Јозефа Нађа, насликан сценским средствима. Мађар из Србије, који већ четврт века живи и ради у Француској, своју родну Кањижу увек je носиo у срцу. Отисак тога види се у његовим представама, а можда понајвише у овој коју ћемо гледати почетком јесени. Уосталом, Нађ своје ликовне преокупације исказује и кроз слику и фотографију. Стари гост Битефа на овогодишњем фестивалу прво ће се представити својим "Минијатурама", изложбом цртежа урађених кинеским мастилом. Реч је о циклусу из 2000. године, некој врсти ликовних забелешки што ствара утисак да прелиставамо интимни дневник овог заиста особеног уметника. Изложба ће бити отворена 24. септембра, у 19 сати, у Музеју позоришне уметности.

Већ две деценије Јозеф Нађ је у француском граду Орлеану и директор је тамошњег Националног центра за кореографију, који је, разуме се, један од продуцената "Последњег пејзажа". Лане је ова представа приказана и на чувеном позоришном фестивалу у Авињону, у граду у коме је у неким далеким, прошлим временима било и седиште Свете столице. Некадашња папска палата данас је претворена у фестивалску позорницу, а овога лета одржан је јубиларни, 60. фестивал. И могло би се рећи како је у средишту збивања био управо Јозеф Нађ. Прво, као почасни гост фестивала, а потом и као аутор две представе које је могла видети публика у Авињону. Мађар из Србије, на дугом службеном путу у Француској, који је видео света, увек на раскршћима различитих уметности и култура, и својим новим комадима дао је нека необична, "страна имена": јапанско "Асобу" (Игра) и шпанско "Пасо Добле" (Дупли корак). У прву представу укључио је и јапанске играче, а у другу свог пријатеља шпанског сликара Мигуела Барсела.

– Дуго ме је држало његово дело. Гледао сам у Мигуеловом атељеу како се рађају његове слике. И за мене је то био изазов. Оно за чиме моја уметност непрестано трага – изјавио је Јозеф Нађ.

То се показује и у простору музике. Он покушава да са њоме оствари неке другачије односе. Део те приче је и "Последњи пејзаж", у коме је позорницу поделио са перкусионистом Владимиром Тарасовим. Каже: "Желим музичаре на сцени и то у равнотежи са другима који су ту присутни. У опери музичари су у оној познатој "рупи", а ја хоћу да их извучем из тог простора. За следећу годину управо припремам један такав пројекат, са музичарима на позорници".

О Јозефу Нађу иза сцене да кажемо да не "болује" од ауторитета, пошто их и сам не воли. Мало очекује од онога што се зове "аудиција, CV, CD, касета...", најрадије открива сараднике гледајући их на сцени. Иначе, обожава да о представи дискутује са играчима, музичарима и другима у том уметничком кругу. То би се, рецимо, могло назвати демократским односима у уметничком процесу, или тако некако. Можда је, ипак, најбоље погледати "Последњи пејзаж", тај сценски (ауто)портрет Јозефа Нађа.