Šta to beše kultura

Sve se više pokazuje koliko nam kao svakodnevna doza za jačanje mentalnog zdravlja i duhovne čvrstine nedostaje mudrost Duška Radovića koju je preko radio-talasa štedro delio Beograđanima. Za televiziju je govorio retko, a jedan stari snimak prikazan u „Trezoru” potvrdio je kolika je to šteta.

Bila je, naime, jesen 1980. godine i Feliks Pašić je u svojoj emisiji „Međutim” krenuo Beogradom, od Trga republike do periferijskih naselja, od Kalenić pijace do obližnjih sela, da u ataru beogradskom potraži odgovor na pitanje „Šta je to kultura”. I zapravo sve što su, manje ili više spretno, rekli radnici i seljaci, umetnici i učenici, mladi i stari sadržano je u nekoliko opaski koje je Duško Radović izgovorio u TV kameru:

Kultura je više stvar vaspitanja nego obrazovanja, morala nego estetike... U njoj umetnost kultiviše, a ne uveseljava... Nasilan je spoj u pojmu kulturno-zabavni život... Priredbe, festivali, izložbe, umetničke manifestacije nisu same po sebi kultura.

A evo šta su ostali učesnici ankete odgovarali TV autoru:

Kultura je biti dobar čovek, ponašati se pristojno, poštovati druge, ne lagati i ne krasti, biti tolerantan i solidaran...

            Kultura – to su odnosi među ljudima i odnos čoveka prema stvarima i okolini, ona je suština i cilj života, plemenitost i oplemenjenost, težnja ka savršenstvu, „najfiniji pogled naroda”...

Kultura je čuvati zdravlje, raditi fiskulturu, ne pljuvati po podu, ne bacati đubre...

Samo u dva maha u kulturu je svrstano i gledanje televizije.

Kad je još onomad TV medij tako skromno smeštan u korpus kulture, kako li bi tek danas izgledala njegova zastupljenost?!

Televizijskih stanica je sada mnogo, ali malo kojoj da najpreča programska briga nisu sport, muzika, kvizovi, humor... dakle zabava. A pošto u nju spada i famozni rijaliti šou, to podrazumeva intrigiranje, šokiranje, provokacije, svađe, vulgarnosti – sve suprotno onim definicijama kulture od pre tri decenije.

Od komercijalnih televizija koje profitiraju upravo na sadržajima lišenim kulture ne može se očekivati da menjaju uređivačku politiku. U RTS-u kao javnom servisu, međutim, mogli bi se preispitati šta i koliko čine za kulturu (kultivisanje) nacije. Bar prostor njegove delatnosti prostire se naširoko – od kulture politike do kulture dijaloga, od umetničke prakse kao dela kulture do urbanističke discipline kao kulture svakodnevice.

Nije na odmet da potraži način i za pomnije bavljenje pomenutim pljuvanjem ili đubretom. Obrazovni pristup koji je svojevremeno odabrala Mirjana Bobić-Mojsilović kao urednica serije „Nije teško biti fin” nikako nije suvišan. Naprotiv.