Шта то беше култура

Све се више показује колико нам као свакодневна доза за јачање менталног здравља и духовне чврстине недостаје мудрост Душка Радовића коју је преко радио-таласа штедро делио Београђанима. За телевизију је говорио ретко, а један стари снимак приказан у „Трезору” потврдио је колика је то штета.

Била је, наиме, јесен 1980. године и Феликс Пашић је у својој емисији „Међутим” кренуо Београдом, од Трга републике до периферијских насеља, од Каленић пијаце до оближњих села, да у атару београдском потражи одговор на питање „Шта је то култура”. И заправо све што су, мање или више спретно, рекли радници и сељаци, уметници и ученици, млади и стари садржано је у неколико опаски које је Душко Радовић изговорио у ТВ камеру:

Култура је више ствар васпитања него образовања, морала него естетике... У њој уметност култивише, а не увесељава... Насилан је спој у појму културно-забавни живот... Приредбе, фестивали, изложбе, уметничке манифестације нису саме по себи култура.

А ево шта су остали учесници анкете одговарали ТВ аутору:

Култура је бити добар човек, понашати се пристојно, поштовати друге, не лагати и не красти, бити толерантан и солидаран...

            Култура – то су односи међу људима и однос човека према стварима и околини, она је суштина и циљ живота, племенитост и оплемењеност, тежња ка савршенству, „најфинији поглед народа”...

Култура је чувати здравље, радити фискултуру, не пљувати по поду, не бацати ђубре...

Само у два маха у културу је сврстано и гледање телевизије.

Кад је још ономад ТВ медиј тако скромно смештан у корпус културе, како ли би тек данас изгледала његова заступљеност?!

Телевизијских станица је сада много, али мало којој да најпреча програмска брига нису спорт, музика, квизови, хумор... дакле забава. А пошто у њу спада и фамозни ријалити шоу, то подразумева интригирање, шокирање, провокације, свађе, вулгарности – све супротно оним дефиницијама културе од пре три деценије.

Од комерцијалних телевизија које профитирају управо на садржајима лишеним културе не може се очекивати да мењају уређивачку политику. У РТС-у као јавном сервису, међутим, могли би се преиспитати шта и колико чине за културу (култивисање) нације. Бар простор његове делатности простире се нашироко – од културе политике до културе дијалога, од уметничке праксе као дела културе до урбанистичке дисциплине као културе свакодневице.

Није на одмет да потражи начин и за помније бављење поменутим пљувањем или ђубретом. Образовни приступ који је својевремено одабрала Мирјана Бобић-Мојсиловић као уредница серије „Није тешко бити фин” никако није сувишан. Напротив.