Prednosti male grupe

Svi mi, uglavnom smo nesavršena bića, daleko smo od perfektne fizičke građe, jer na leđima nosimo breme ne uvek idealnog evolucionog nasleđa. Što je još gore, zaostajemo za tehnološkom i kulturnom evolucijom koje katkad prevazilaze naše kognitivne sposobnosti.
Uzmimo jezik. Uprkos raznovrsnosti i svojim mnogobrojnim finesama, jezik nam je daleko više ograničen nego što obično mislimo. Svačije iskustvo govori o biološkom ograničenju, jer obim kruga u kome se dobro čuje jedan govornik, nema mesta za više od četiri osobe. Iz ovoga proizilaze dve odlike našeg ponašanja. Jedna je da konverzaciona grupa nikada nema više od jednog govornika u isto vreme, a druga je raspadanje grupe ukoliko se preklapa više glasova. Nekad nam reči nedostaju u ključnim momentima i nismo u stanju da izrazimo svoje misli, a nekad emocije blokiraju jezičku mašineriju, pa umesto da se izrazimo rečima, pribegavamo govoru tela.
Formalna uređenost u kojoj se slušaoci odriču svojih prava na govor u korist nekog drugog neophodna je da bi se omogućili mnogi oblici društvenih funkcija.
Ovaj problem često se sreće u akutnoj formi prilikom rada raznih kolegijuma i komisija u kojima bi svako od prisutnih želeo da iznese svoje mišljenje. Optimalni broj članova kolegijuma, komiteta i komisija koji rešavaju neki problem iznosi šest. Ako, međutim, nalogodavac iz nekih razloga ne želi rešenje problema u datom trenutku, po pravilu, formira komisiju sa što većim brojem članova. U takvim okolnostima članovi komisije ne mogu se nikada složiti ni u čemu.
Upadljivo je da sve grupe u kojima je potrebna vrlo dobra koordinacija postupaka i u kojima su gledanja na život i životne probleme slični (članovi porota, žirija, kabineta u mnogim vladama, apostola, članova sportskih timova) čini od 11 do 12 pojedinaca. Ove „grupe po simpatijama” očigledno nisu isto što i grupe od po 150 članova koje lako prepoznate čim ih vidite ali se ne možete uvek setiti njihovih imena.
Veličina grupe okrenute jednoj temi bitna je u nekim poljima poput obrazovanja. Sve vlade pa i naša, znaju da je obrazovanje važno, promovišu ga i izdvajaju za to znatna sredstva. Međutim, zbog upisivanja daleko većeg broja studenata nego što je potrebno i to iz demagoških i lukrativnih razloga (u prvom slučaju akter je država a u drugom fakultetske uprave), javlja se nerešiv problem. Nedostatak sredstava ne dozvoljava formiranje malih studentskih grupa i angažovanje većeg broja nastavnika i njihovih pomoćnika. Studentske grupe na Beogradskom univerzitetu velike su i nezamislive za evropske standarde. Na Medicinskom fakultetu u Beogradu, na najvažnijem predmetu – anatomiji, uobičajenu grupu oko ljudskog kadavera čini 30 studenata. U Evropi je uobičajen odnos: jedan leš, dva studenta. Jedino tako može se nešto naučiti. Na ostalim predmetima situacija je slična. U takvim prilikama, uobičajena strategija prenošenja znanja, svodi se na predavanja, jer je to najjednostavnije, najjeftinije, iako najgore. Od učitelja i njegovih pomoćnika, očekuje se provociranje diskusije iz koje studenti vide i uče kako se prilazi problemu i kako se problem razmatra, kako se procenjuju dokazi za i protiv i zašto se prihvataju ili odbacuju alternativne hipoteze. Ali to je moguće samo u malim grupama. Grupa od šest studenata, plus profesor ili njegov pomoćnik, prava su mera. Ukoliko pak veličina grupe raste i prevazilazi šest studenata, diskusijom dominira nastavnik, koji rafalom slika, grafikona, tabela i poenti prikazanih na ekranu završava svoju misiju i nestaje, a asistent preuzima stvari u svoje ruke, dok ostali sede mirno povlačeći se u svoje metaforične ćoškove svesti. „Kipovanje” gomile činjenica pred tridesetak studenata nije dovoljno. Zaboravljeno je da samo konverzacija u maloj grupi deluje stimulativno dok se u velikim grupama sve svodi na mehaničko učenje i davanje (već poznatih) odgovora na postojeće probleme. Nesreća je u tome što student koji daje ispravan odgovor često ne zna zbog čega je odgovor ispravan. Obrazovanje je paradni primer procesa koji odlično uspeva samo kad se poštuju evoluciona pravila o veličini konverzacione grupe.
 

profesor univerziteta