Povratak Srbiji

Otišao sam iz Srbije sa dva kofera i povratnom avionskom kartom.

Znao sam da se neću vratiti za godinu dana, na koliko mi je povratna karta važila.

Nisam mogao da živim u okolini i situaciji pred rat 1992.  Deca su mi bila mala i osećao sam potrebu da im pružim “fer” okruženje za školovanje, i mogućnost da jednog dana izaberu gde će dalje živeti.

Ideja je bila što dalje i gde se ne zna ko je Srbija i Srbin. Bila me je i sramota i strah što sam deo ovog naroda. Nekako sam se osećao da nisam tog kova i sklopa misli i želja.

Otišao sam do Zimbabvea, a odatle do Južne Afrike. Dugo sam se trudio da zaboravim Srbiju i Srbe, izbegavo ih i čuvao se, družio se sa lokanim ljudima, Englezima, Burima, Francuzima.

Trebalo mi je dosta vremena da prihvatim da ja nisam ni Bur, ni Englez ni Holanđanin i da to nikada neću ni biti. Iako sam dobio "rezidens" status i državljanstvo zadržao sam i srpsko i iskoristio mogućnost da imam dva državljanstva.

Čak i ovde se vidi da svaka ptica svome jatu leti, tako da Srbina ipak najbolje može razumeti Srbin.

Imao sam sreće da mi se povraćaj Srpstvu odigrao kroz okretanje ka Bogu, veri i crkvi, tradiciji i drugačijem gledanju na celokuni život i ono što me okružuje. 

Sada, posle skoro dve decenije van Srbije imam želju i nameru da se u ovu i baš takvu Srbiju vratim. Ništa značajno neću uraditi ni ovde ni tamo u Srbiji, ali imam plan.

Nadam se da ću poneti dovoljno novca da “dokupim” penziju, kupim kuću na selu i brčkam po bašti, hranim piliće i molim Boga.

Da se svi Srbi ujedine, slože i obože.

Živojin Jovanović, Johanesburg, JAR