Dinar po dinar – profit

Sve je počelo – apelima. Prednjačila je, razume se, Narodna banka Srbije. Budimo deo kulturne Evrope – koristimo bezgotovinske načine plaćanja. Otvarajmo tekuće račune. Besplatno. Nema nadoknade ni za kartice. Uveden je porez na veće gotovinske isplate. Cilj je bio, koji ni po čemu ne može da se dovede u pitanje, da se smanji količina keša u opticaju i time koliko-toliko smanji siva ekonomija i izbegavanje poreza i ostalih obaveza prema društvu. Srbija je sa oko 40 odsto keš novca u opticaju bila rekorder u celom kraju, a to – košta.

I taman kada smo se, kao klijenti, polako uvodili u red, NBS, opet, s pravom onemogućava korišćenje čeka na poček. I to je bio naš „izum”. Od sredstva plaćanja mi smo od čeka napravili sredstvo za obezbeđenje plaćanja. Građanima je godilo da besparicu blaže davanjem čekova, a da ih trgovac polako „krčmi” iz meseca u mesec. Ali, banke su te čekove reeskontovale uz mali diskont i dolazile do velikih suma novca bez pokrića što je NBS teralo da se dodatno napreže ne bi li smanjila toliko veliki monetarni udar. Čekova na poček, istina, još ima tu i tamo, ali ni izbliza u onoj meri kao pre. Končano – i njima polako ističe moda.

Ali, šta se dešava s bankama, građanima i njihovim svekolikim dešavanjima?

Pošto su ne samo edukovanjem, već i sistemskim merama građani naterani, pogotovo oni koji imaju redovna primanja, bilo plate ili penzije, da otvore račune i da koriste neko od sredstava bezgotivinskih plaćanja, banke počeše da polako naplaćuju jednu po jednu uslugu. Najpre vođenje tekućeg ili žiro-računa, a potom i svaki izveštaj, upit stanja, gašenje računa, kartica… Mnoge i bez prethodnog obaveštenja.

Vreme je, kažu, novac. Dakle, ako želite naš servis, za koji mi plaćamo svoje radnike, opremu, prostor, energiju, znanje… te usluge morate i platiti. Pojedine banke te cenovnike ne ističu na svojim sajtovima, a, bogme, ni prilikom otvaranja računa i kartica ne kažu da je njihovo gašenje skopčano s novim troškovima.

Pojedine cene, kao što se da videti iz tabele, nisu velike, ali zamka je baš u tome – iznosi su relativno mali, ali broj onih koji ih plaćaju meri se desetinama hiljada. Mala cena, veliki obrt, dinar po dinar – i eto profita.

Konačno da je to tako – svedoči i podatak da je tridesetak naših banaka u prvom polugođu ove godine napravilo 76 odsto veći profit nego prošle godine u isto vreme. Za to vreme privreda i građani još se koprcaju s nesmanjenim udarima svetske, ali i domaće ekonomske i finansijske krize.

Ali, to je već neka druga tema.

S. Kostić