Nije svejedno

Dug Srbije, a to znači države, njene privrede i građana, prema inostranim poveriocima dostigao je lane, kako je saopštila naša centralna banka, 19,6 milijardi dolara. Sudeći po tom pukom iznosu – pun kantar. Međutim, po drugim merilima, Srbija još ne spada u prezadužene države, jer bez dana zakašnjenja plaća glavnicu i kamate.Ali suština nije u tome.

Iz NBS poručuju da država nije povećala svoj dug, već ga je, naprotiv, umanjila za nešto više od devet procenata. U svetu su se zaduživale poslovne banke, pogotovo one sa inostranim kapitalom, i preduzeća. Preduzeća su svoj dužnički konto dodatno opteretila za oko 60 procenata, a banke gotovo udvostručile. Tek, naš lanjski dug prema svetu je uvećan za dodatnih oko četiri milijarde dolara. Za njihove pozajmice država ničim nije zvanično garantovala. Po toj logici onaj ko se zadužio mora dug da plati i vrati. Međutim, da li je baš sve tako?

Država Srbija, zvanično, ničim nije stranim poveriocima obećala da će stati iza njenih preduzeća i banaka i da će, ako oni zapadnu u teškoće sa servisiranjem obaveza, ona to umesto njih učiniti. Mi, dakle država, ne stojimo iza toga. Rizik je poverilaca i dužnika kako će moguće međusobne probleme da rešavaju.

Odista i jeste tako. Ali gde i u čemu država ne može da ostane po strani, čak i kada bi to htela?

Preduzeća i banke, suvereni dužnici, kada sutra dođe vreme otplate dospelih rata i kamate, pre ili kasnije, pojaviće se na našem deviznom tržištu i početi da kupuju evre, dolare ili švajcarce. Sa njihovom tražnjom neizostavno mora naviše da krene njihov kurs, a to znači veći trošak za sve ostale domaće igrače koji u tome nisu ni luk jeli ni mirisali. Sa svakim rastom deviznog kursa, NBS mora da interveniše iz deviznih rezervi i održi ga u nekoj normali. Ali i ta operacija košta, baš kao što vraćanje svakog, pa i privatnog duga Srbije nije bez uticaja na ionako prenapregnut platni bilans zemlje prema svetu.

Za sada devizne rezerve još, srećom, rastu i pored visokog trgovinskog i deficita tekućeg platnog bilansa, ali pitanje je dokle, ako se privatni dug, ipak, ne stavi pod kakvu-takvu kontrolu. Nije svejedno baš ko se i koliko u ovoj, ipak, siromašnoj zemlji – zadužuje.