Više od dokumenta

Čelnici holivudskog studija "Univerzal" učinili su pravu stvar kada su za scenaristu i reditelja filma na temu tragičnog istinitog događaja koji je promenio tok istorije angažovali jednog Britanca – Pola Gringrasa.

Znali su vrlo dobro šta ovim "kupuju". Iskusnog televizijskog dokumentaristu i filmskog autora sklonog društveno-političko angažovanom filmu dokumentarističke strukture i izraza, reditelja koji je za doku-dramu "Krvava nedelja", rekonstrukciji u krvi ugušenog marša za ljudska prava u irskom gradiću Deriju 1972. godine, osvojio i "Zlatnog medveda" a posle se u SAD proslavio i režijom "Bornove nadmoćnosti". Gringrasovim angažmanom izbegnute su zamke da emotivno veoma delikatno filmsko tkivo sklizne u patetiku ili napumpani heroizam, što se moglo desiti da je kojim slučajem umesto njega angažovan neki od aktuelnih holivudskih majstora akcije i filmova katastrofe. Srećom, nije.

 "Let United 93" je film sa pravom merom, prvo ambiciozno holivudsko delo o terorističkom napadu na SAD 11. septembra 2001. godine. Najvećim delom, priča o naslovnom avionu, jedinom od četiri oteta koji nije pogodio cilj. Rekonstruisan je prema činjenicama, pretpostavkama i dostupnim izjavama svedoka. Iznosi najprihvatljiviju teoriju. Onu, po kojoj su putnici posle otmice, telefonima kontaktirali članove porodice i shvativši da je reč o samoubilačkom aktu terorista, pokušali da preuzmu vlast nad pilotskom kabinom i izbegnu katastrofu. U tom komešanju, avion je ostao bez kontrole i survao se u polje Pensilvanije.

Kako dočarati i prepričati užas koji se događao u avionu, a preživelih putnika nema? Ovakvu dilemu Gringras je očigledno razrešio još u fazi priprema, provodeći zajedno sa svojim istraživačkim timom sate i sate u razgovorima sa porodicama 40 putnika i članova posade, kontrolorima leta i drugim vojnim i civilnim osobama koje su svedočile ovom događaju. Film se, dakle, temelji na intervjuima, detaljima i snimcima telefonskih poziva iz aviona. Za tumače likova putnika, članova posade i terorista Gringras je angažovao uglavnom nepoznate ali talentovane glumce (mnogi od njih su naturščici a neki glume sami sebe) koji su, na osnovu scenarija utemeljenog na činjenicama i velikom stepenu improvizacije, vrsno prikazali emocijama nabijenu ljudsku dramu zabeleženu kamerama iz ruke u stvarnom vremenu. Devedesetak minuta leta i stvarnosti u devedesetak minuta filma, izvedenog u dokumentarističkom stilu, bez pojedinačnih junaka u specijalnom fokusu, bez suvišnih melodramatičnih dodavanja.

Gringras vešto hvata događaje, tako se ne čine da su unapred priređeni za film. Smešta gledaoca u situaciju sada i ovde i nastoji da ga stavi u poziciju u kojoj su se nalazili učesnici tragedije. Ukoliko zanemari sve unapred poznate informacije o ovom događaju, bioskopskom gledaocu je omogućeno da otkrića i saznanja stekne zajedno sa likovima u filmu, u klaustrofobičnom i ograničenom prostoru aviona i u panici obuzetim kontrolnim tornjevima i aerodromskim ofisima.

Ovakav Gringrasov pristup nije teško ceniti. Međutim, iako film ne traje dugo, ima dosta praznog hoda i usputnih beleški koje ne govore dovoljno i ne vuku napred. Otprilike, trećina filma nudi uverljivu napetost i željeno filmsko uzbuđenje. Sve ostalo je samo popunjavanje filmskog gabarita. S druge strane, scene svega u avionu nakon otmice, prikazi kontrolisane panike, šoka, neverice i osećaja nemoći vrhunskih profesionalaca u kontrolnim tornjevima (kada su shvatili da situacija nadilazi sve mogućnosti delovanja), čine ovaj film punokrvnim i moćnim i veoma dobrim primerom takozvanog igranog dokumentarca.