Више од документа

Челници холивудског студија "Универзал" учинили су праву ствар када су за сценаристу и редитеља филма на тему трагичног истинитог догађаја који је променио ток историје ангажовали једног Британца – Пола Гринграса.

Знали су врло добро шта овим "купују". Искусног телевизијског документаристу и филмског аутора склоног друштвено-политичко ангажованом филму документаристичке структуре и израза, редитеља који је за доку-драму "Крвава недеља", реконструкцији у крви угушеног марша за људска права у ирском градићу Дерију 1972. године, освојио и "Златног медведа" а после се у САД прославио и режијом "Борнове надмоћности". Гринграсовим ангажманом избегнуте су замке да емотивно веома деликатно филмско ткиво склизне у патетику или напумпани хероизам, што се могло десити да је којим случајем уместо њега ангажован неки од актуелних холивудских мајстора акције и филмова катастрофе. Срећом, није.

 "Лет United 93" је филм са правом мером, прво амбициозно холивудско дело о терористичком нападу на САД 11. септембра 2001. године. Највећим делом, прича о насловном авиону, једином од четири отета који није погодио циљ. Реконструисан је према чињеницама, претпоставкама и доступним изјавама сведока. Износи најприхватљивију теорију. Ону, по којој су путници после отмице, телефонима контактирали чланове породице и схвативши да је реч о самоубилачком акту терориста, покушали да преузму власт над пилотском кабином и избегну катастрофу. У том комешању, авион је остао без контроле и сурвао се у поље Пенсилваније.

Како дочарати и препричати ужас који се догађао у авиону, а преживелих путника нема? Овакву дилему Гринграс је очигледно разрешио још у фази припрема, проводећи заједно са својим истраживачким тимом сате и сате у разговорима са породицама 40 путника и чланова посаде, контролорима лета и другим војним и цивилним особама које су сведочиле овом догађају. Филм се, дакле, темељи на интервјуима, детаљима и снимцима телефонских позива из авиона. За тумаче ликова путника, чланова посаде и терориста Гринграс је ангажовао углавном непознате али талентоване глумце (многи од њих су натуршчици а неки глуме сами себе) који су, на основу сценарија утемељеног на чињеницама и великом степену импровизације, врсно приказали емоцијама набијену људску драму забележену камерама из руке у стварном времену. Деведесетак минута лета и стварности у деведесетак минута филма, изведеног у документаристичком стилу, без појединачних јунака у специјалном фокусу, без сувишних мелодраматичних додавања.

Гринграс вешто хвата догађаје, тако се не чине да су унапред приређени за филм. Смешта гледаоца у ситуацију сада и овде и настоји да га стави у позицију у којој су се налазили учесници трагедије. Уколико занемари све унапред познате информације о овом догађају, биоскопском гледаоцу је омогућено да открића и сазнања стекне заједно са ликовима у филму, у клаустрофобичном и ограниченом простору авиона и у паници обузетим контролним торњевима и аеродромским офисима.

Овакав Гринграсов приступ није тешко ценити. Међутим, иако филм не траје дуго, има доста празног хода и успутних белешки које не говоре довољно и не вуку напред. Отприлике, трећина филма нуди уверљиву напетост и жељено филмско узбуђење. Све остало је само попуњавање филмског габарита. С друге стране, сцене свега у авиону након отмице, прикази контролисане панике, шока, неверице и осећаја немоћи врхунских професионалаца у контролним торњевима (када су схватили да ситуација надилази све могућности деловања), чине овај филм пунокрвним и моћним и веома добрим примером такозваног играног документарца.