Pravosudni minimalac

Busala se pravna javnost da će kaznena politika u Srbiji biti pooštrena. Kazne ispod zakonom propisanog minimuma gotovo da i neće biti. Kad, ono…

Miloš Mladenović i Danilo Žuža, mladići koji su 24. jula u Zemunu, u autobusu koji saobraća na liniji 83, pretukli Teofila Pančića, kolumnistu nedeljnika „Vreme”, osuđeni su na po tri meseca zatvora. Samo toliko, iako je za nasilničko ponašanje, za koje se okrivljeni terete, zaprećen zatvor od šest meseci do pet godina! Povrede, okvalifikovane kao lake, sud nije ni razmatrao. Lake su sve one gde nema preloma. Znači, „šljive”, posekotine, šutiranje, bubotići naneti štanglom, po telu novinara, nisu za sud bitne!

Napadačima koji su tukli Teofila, istom presudom, ukinut je pritvor! Sada već slobodno šetaju, ali ako baš može da bude za utehu, Teofilu Pančiću ne smeju da se približe na manje od 100 metara.

Mera (u metrima) stvarno je nesvakidašnja, komična, a i nepraktična! Ko će to u ovoj zemlji, u ovom gradu da kontroliše i proveri. Ako se i izricala do sada, a niko od sudskih poznavalaca ne može da se seti, izricala se muževima nasilnicima posle bračnih brodoloma da ne bi i dalje plašili bivše žene!

Doduše, pismeni otpravak presude izrečene Mladenoviću i Žuži još nije urađen. Samim tim nepoznanica je i kojim se činjenicama sudija rukovodio kada je izricao presudu ispod zakonskog minimuma. Da li će se sudija, doduše to mu zakon dozvoljava, obrazlažući presudu pozivati na okolnosti koje opravdavaju ovakvu njegovu odluku: da se radi o mlađim punoletnicima, da su priznali delo… Ako to i uradi, ostaje opor ukus i podsećanje na prošla vremena i tužnu statistiku koja pokazuje da je sud izricao blage kazne.

Ruku na srce, možda sud nije jedini krivac za ovakvu presudu. Pitanje koje može da se postavi jeste i zašto je tužilaštvo napad na Teofila Pančića kvalifikovalo kao nasilničko ponašanje, a ne kao napad na službeno lice, kako novinari po zakonu mogu da budu okvalifikovani. Zašto je tužilaštvo u svom dokumentu zanemarilo povrede koje su mladići naneli kolumnisti „Vremena”. Jer da nije, kazna bi, verovatno, bila drugačija…

Teofil Pančić je u ovom slučaju tretiran kao objekat. Nasilničko ponašanje nad novinarom kvalifikovano je kao i da su oštetili izlog ili klupu u parku. Dobili su kaznu kao da su napravili saobraćajni prekršaj ili pravili buku u stanu i remetili mir komšijama.

I šta sada da rade poslenici javne reči? Da se zabiju u mišju rupu i odande pišu tekstove, mereći svaku ispisanu reč? Da se okreću na ulici i razmišljaju da li će ih neko ko se ne slaže sa onim što su napisali ili rekli pretući štanglom ili palicom? Da nose kacigu i bandaže kao prevenciju! Ili oružje, sprej, kao način samozaštite!

Sud je ovom presudom ponizio novinare, svrstao ih je u objekte iživljavanja nasilnika. A pravosuđe je ovom presudom još jednom izazvalo sumnju u sopstvene postupke. Ako se ne veruje u pravednost pravosuđa, društvo gubi jednu od najvažnijih institucija očuvanja vrednosti koje moraju da budu sačuvane da bi zajednica građana normalno postojala.