Španska filmska slagalica

San Sebastijan – Ojačana i razigrana španska kinematografija, predstavljena je u glavnom programu 58. San Sebastijan festivala sa tri zanimljiva filma, od kojih je srce publike već osvojio „Veliki Vaskez” Oskara Aibara.

Reč je o komediji, priči o jednom od najvećih španskih strip-crtača i karikaturista 60-ih godina prošlog veka, neobičnoj ličnosti, čoveku koji je radio šta je hteo i kada je hteo, uzimao šta je hteo, a da pri tome nikada nizašta nije plaćao, varao sve i svakoga, uključujući i svoje šefove – izdavače koji su uporno pokušavali da ga zaustave i dovedu u red. Ali, život je za briljantnog Vaskeza bio samo jedna velika danonoćna žurka kojoj niko, ko nije pozvan, nije mogao da prisustvuje. Simpatičan, duhovit a ironičan film, koji lako hvata gledaoca i čini ga svedokom života „Velaskeza među strip-crtačima”.

Autorski angažovani film „Elisa K” rediteljskog dvojca Hudit Kolelj i Hordi Kadene, baziran je na knjizi Lolite Boš koja vrlo dobro dokumentuje posledice silovanja u detinjstvu i čitavu paletu trauma koje se, u kasnijoj dobi, mogu pojaviti u životu žene. Film prati život silovane devojčice Elise, u dva dela, od kojih svaki ima posebnu i drugačiju estetiku. Detinjstvo glavne junakinje i nemili događaj – kada joj je očev prijatelj obećao srebrnu narukvicu „ukoliko prestane da plače i ne kaže nikom ništa”, slikani su crno-belo, dok su prelomni trenuci u kasnijem životu glavne junakinje slikani u ekspresionističkim bojama koje nagoveštavaju bure i oluje potisnutih sećanja. (/slika2)

I treći španski (katalonski) film ostavio je sasvim dobar utisak. Reč je o „Crnom hlebu” Agustija Viljaronge, filmu čija je radnja smeštena tik posle završetka građanskog rata u Španiji u jednu planinsku ruralnu oblast u kojoj počinje da vlada osveta i mržnja. Viljaronga naziva ovaj svoj film pun simbolike i kao „portret ubice ptica”, jer ptice predstavljaju ideale, a kako kaže jedan od brojnih likova u filmu – često se leti toliko nisko da vam se čini da hodate. „Crni hleb” je i film glumačkog ansambla, svaki od likova koje tumače ima i svoju drugu stranu i svaki od njih je i uzdrman i uznemiren. Usamljeni gubitnici. U filmu igraju i slavni Katalonci – Serđi Lopez i Eduard Fernandez.

U glavnom takmičarskom programu predstavljen je i dugometražni dokumentarno-igrani film „Genpin” japanske rediteljke Naomi Kavase, koji je zapravo nastavak njenog filma „Nanajo” u kojem se porodila direktno pred kamerama, donevši na svet pred milionskim auditorijumom preslatkog sina koji je, sada već kao dečkić, jedan od junaka i „Genpina”. Sada se Kavase u celini posvećuje angažovanju na popularizaciji porođaja prirodnim putem i publici predstavlja najčuvenijeg japanskog akušera dr Tadešija Jošimuru, koji je tokom 40 godina karijere, izvršio više od 20.000 hiljada porođaja prirodnim putem.

Američki reditelj Džon Sejls nije se baš proslavio filmom epohe „Amigo” snimljenim na Filipinima, u kojem se osvrće na period američke „okupacije” ove ostrvske zemlje na samom početku 20. veka. Nije mnogo zadovoljio ni norveški reditelj Bent Hamer sa svojom „bajkom za odrasle” pod nazivom „Kući za Božić”, u kojoj prati niz likova u delikatnom trenutku porodičnog slavlja, kada mnogo toga izbija na videlo i kada se čovek često oseća usamljenim. U filmu ima i nas. Na volšeban način, iznebuha se u filmu pojavljuje i jedan izbeglički par sa Kosova – ona Albanka, on Srbin, koji su pobegli iz rodne grude kako ih ne bi ubile rođene porodice (!?).

Mnogo bolji utisak ostavio je nemački debitantski film „Boje u mraku” Sofi Heldman, ljubavna priča jednog ostarelog bračnog para koji je proveo pola veka zajedno, dirljiv i kompleksan film u kojem, u mitskom susretu, glumački briljiraju dve legende – Senta Berger i Bruno Ganc.

Van glavnog festivalskog programa, burno je i uzavrelo među filmovima koji se takmiče za nagrade najboljem mladom reditelju i onima koji tek predstavljaju svoje filmove u nastanku. Ove godine je vrlo dobar i program dokumentarnih filmova, u okviru kojeg je svoj dugometražni dokumentarac „Aral” predstavila i čuvena španska rediteljka Izabel Koiše. Film Koišeove angažovano tematizuje problematiku nestanka Aralskog mora i njegovog pretvaranja u ogromnu pustinju. Za potrebe snimanja autorka je prokrstarila Uzbekistanom, pokušavajući da i sebi i drugima objasni ovu katastrofu iniciranu ljudskom greškom (šezdesetih godina sovjetska vlast je odlučila dekretom da skrene tok dvaju reka koje su „hranile” Aralsko more). Zanimljiv i opominjući film.