Шпанска филмска слагалица

Сан Себастијан – Ојачанa и разиграна шпанска кинематографија, представљена је у главном програму 58. Сан Себастијан фестивала са три занимљива филма, од којих је срце публике већ освојио „Велики Васкез” Оскара Аибара.

Реч је о комедији, причи о једном од највећих шпанских стрип-цртача и карикатуриста 60-их година прошлог века, необичној личности, човеку који је радио шта је хтео и када је хтео, узимао шта је хтео, а да при томе никада низашта није плаћао, варао све и свакога, укључујући и своје шефове – издаваче који су упорно покушавали да га зауставе и доведу у ред. Али, живот је за бриљантног Васкеза био само једна велика даноноћна журка којој нико, ко није позван, није могао да присуствује. Симпатичан, духовит а ироничан филм, који лако хвата гледаоца и чини га сведоком живота „Веласкеза међу стрип-цртачима”.

Ауторски ангажовани филм „Елиса К” редитељског двојца Худит Колељ и Хорди Кадене, базиран је на књизи Лолите Бош која врло добро документује последице силовања у детињству и читаву палету траума које се, у каснијој доби, могу појавити у животу жене. Филм прати живот силоване девојчице Елисе, у два дела, од којих сваки има посебну и другачију естетику. Детињство главне јунакиње и немили догађај – када јој је очев пријатељ обећао сребрну наруквицу „уколико престане да плаче и не каже ником ништа”, сликани су црно-бело, док су преломни тренуци у каснијем животу главне јунакиње сликани у експресионистичким бојама које наговештавају буре и олује потиснутих сећања. (/slika2)

И трећи шпански (каталонски) филм оставио је сасвим добар утисак. Реч је о „Црном хлебу” Агустија Виљаронге, филму чија је радња смештена тик после завршетка грађанског рата у Шпанији у једну планинску руралну област у којој почиње да влада освета и мржња. Виљаронга назива овај свој филм пун симболике и као „портрет убице птица”, јер птице представљају идеале, а како каже један од бројних ликова у филму – често се лети толико ниско да вам се чини да ходате. „Црни хлеб” је и филм глумачког ансамбла, сваки од ликова које тумаче има и своју другу страну и сваки од њих је и уздрман и узнемирен. Усамљени губитници. У филму играју и славни Каталонци – Серђи Лопез и Едуард Фернандез.

У главном такмичарском програму представљен је и дугометражни документарно-играни филм „Генпин” јапанске редитељке Наоми Кавасе, који је заправо наставак њеног филма „Нанајо” у којем се породила директно пред камерама, доневши на свет пред милионским аудиторијумом преслатког сина који је, сада већ као дечкић, један од јунака и „Генпина”. Сада се Кавасе у целини посвећује ангажовању на популаризацији порођаја природним путем и публици представља најчувенијег јапанског акушера др Тадешија Јошимуру, који је током 40 година каријере, извршио више од 20.000 хиљада порођаја природним путем.

Амерички редитељ Џон Сејлс није се баш прославио филмом епохе „Амиго” снимљеним на Филипинима, у којем се осврће на период америчке „окупације” ове острвске земље на самом почетку 20. века. Није много задовољио ни норвешки редитељ Бент Хамер са својом „бајком за одрасле” под називом „Кући за Божић”, у којој прати низ ликова у деликатном тренутку породичног славља, када много тога избија на видело и када се човек често осећа усамљеним. У филму има и нас. На волшебан начин, изнебуха се у филму појављује и један избеглички пар са Косова – она Албанка, он Србин, који су побегли из родне груде како их не би убиле рођене породице (!?).

Много бољи утисак оставио је немачки дебитантски филм „Боје у мраку” Софи Хелдман, љубавна прича једног остарелог брачног пара који је провео пола века заједно, дирљив и комплексан филм у којем, у митском сусрету, глумачки бриљирају две легенде – Сента Бергер и Бруно Ганц.

Ван главног фестивалског програма, бурно је и узаврело међу филмовима који се такмиче за награде најбољем младом редитељу и онима који тек представљају своје филмове у настанку. Ове године је врло добар и програм документарних филмова, у оквиру којег је свој дугометражни документарац „Арал” представила и чувена шпанска редитељка Изабел Коише. Филм Коишеове ангажовано тематизује проблематику нестанка Аралског мора и његовог претварања у огромну пустињу. За потребе снимања ауторка је прокрстарила Узбекистаном, покушавајући да и себи и другима објасни ову катастрофу иницирану људском грешком (шездесетих година совјетска власт је одлучила декретом да скрене ток двају река које су „храниле” Аралско море). Занимљив и опомињући филм.