Dvojezična zemlja SAD

Svakom pasioniranom istraživaču posebno zadovoljstvo uvek je predstavljala mogućnost da se konačno direktno susretne s predmetom svoga proučavanja. Predmetom o kome je dosta slušao, čitao, stvarao pogrešne i ispravne predstave, ali ga do tada nikada nije neposredno upoznao.
Zahvaljujući instituciji Molitvenog doručka, nedavno sam i sam doživeo takvu vrstu upoznavanja s Amerikom, čijim se ustavnim, političkim i društvenim sistemom bavim godinama. Deset dana provedenih u Njujorku, Vašingtonu i Čikagu ne samo da predstavljaju neverovatno iskustvo, već i umnogome menjaju predstave koje je neko stekao iz daljine.

Zaista treba doći na lice mesta da bi se, na primer, videlo i doživelo koliko SAD postaju dvojezična zemlja i u kojoj meri je Hantington pre nekoliko godina u svom članku naznačio hispanski izazov kao možda najveći izazov za budućnost ove zemlje. Naime, ako u Njujorku postoji bar devet radio-stanica na španskom, ako na većini govornih automata po agencijama već možete da birate da li ćete informacije dobijati na engleskom ili španskom i ako ogromnu većinu posluge po hotelima, restoranima i drugim uslužnim mestima čine Latinoamerikanci, jasno vam je da upravo snaga tržišta svakodnevno nadvladava ideje o političkim branama kakva je na primer ideja o podizanju velikog zida prema Meksiku.

A opet, upravo ta neverovatna snaga tržišne dinamike je ono što sve aktere u ovoj zemlji tera da se strahovito brzo prilagođavaju i što na neki način garantuje da će se čak i iz ovog problema izvući mogućnost da Amerika obnovi svoju snagu i popuni neka mesta koja deluju kao bolni rascepi.

Treba zaista biti na terenu pa shvatiti kako ova zemlja uspeva da tu strahovitu dinamiku amortizuje i integriše u sistem koji se ne samo održava već i progresivno reprodukuje. SAD su država koja počiva na tri temelja: religiji, vojsci i tržištu.

Do nas, nažalost, dopire samo iskrivljena svest o značaju tržišne dinamike. Religija je onaj duboki duhovni i moralni temelj ljudi koji žive na tim prostorima. Oni je zaista shvataju ozbiljno. Ona im daje sigurnost, samouverenje, ali i svest da izazovi i iskušenja vrebaju na svakom koraku: ona je normativni okvir za delovanje, toplinu i prisnost sa zajednicom, bila ona porodica, susedstvo, crkva ili nacija. Ona i danas inspiriše velike umetnike, pročišćava i konačno otvara mogućnost nauci i saznanju, o čemu je više nego nadahnuto govorio Frensis Kolins, čovek koji je rukovodio projektom otkrivanja ljudskog genoma. Njegova osnovna teza bila je da tek religija daje smisao naučnom istraživanju, kao što nauka najbolje otkriva tajnu božanskog stvaranja.

Ukupnom utisku o snazi klasicističkog modela u Vašingtonu jednako doprinose građevine, među kojima ona na Kapitol hilu direktno asocira na rimski Senat, kao i bezbrojni spomenici oficirima i ratnicima Amerike. Dok u glavnom gradu Srbije nema ni desetak spomenika čuvenim vojskovođama, u daleko manjem Vašingtonu ima ih na stotine. Svakodnevnim susretanjem s likovima velikih ratnika, Amerikanci se podsećaju velikih ljudi koji su im doneli državu, slobodu, teritoriju. Međutim, ovi spomenici imaju i funkciju stalnog reafirmisanja vrlina vezanih za vojsku: disciplina, lojalnost, solidarnost, hrabrost i pre svega patriotizam. Dilema o izvoru političke dužnosti na osnovu koje se od nekog može tražiti da položi život za svoju zemlju, dilema koja još od Hobsa predstavlja problem u zapadnoj političkoj teoriji, u većinskoj Americi se gotovo ne postavlja. Kad država zove, odgovor se unapred zna i "kada su naši momci u Iraku onda svi moramo stati uz njih" – ovaj stav do te mere dominira u javnom mnenju da se čak i ne postavlja pitanje šta naši momci traže u Iraku. Stoga čak ni demokrate ne smeju suštinski da ospore ciljeve vojne politike Bele kuće na Bliskom istoku.

I upravo taj uticaj religije i vojne tradicije obezbeđuje onaj čvrsti okvir u čijem domenu može da se akumulira snažna tržišna dinamika i neprestano pomeranje granica u nauci, ekonomiji, tehnologiji... Ta moralna osnova vrline obezbeđuje i funkcionisanje pravnog sistema. Bez nje nema ničega i zahvaljujući njoj Amerika uspeva da održava tu neverovatnu dinamiku koja je čini najsnažnijom državom na svetu.

Dakle, upravo taj klasicistički konzervatizam i očuvanje klasične evropske tradicije predstavljaju i dalje najbolju osnovu za snagu jedne države. Naravno, ovo se sve odnosi na unutrašnju politiku. Spoljna politika je i za SAD isto kao i za ranije evropske sile, nešto sasvim, sasvim drugo.

Naučni saradnik u Institutu za političke studije